Исламофобијом до више гласова

Европском унијом се у последње време као пожар шири исламофобија, а вести о најезди имиграната из северне Африке, углавном муслиманске вероисповести, као бензин распирује нетрпељивост. Упркос томе што заједница европских народа почива на концепту верских слобода, уважавања различитости и забране дискриминације, недељама челни политичари водећих држава Европске уније све више у дебати о исламофобији, распламсавају антиисламска и антиимигрантска осећања.

Недавно именовани министар унутрашњих послова Немачке Ханс-Петер Фридрих изненадио је јавност ставом да „ислам не припада Немачкој” те да „иако муслиманима треба дозволити да живе у Немачкој, муслимански имигранти морају да буду свесни западнохришћанских корена Немачке” и да је учење немачког „прво и најважније”.

Министар је тако реплицирао и на неколико дана раније дату изјаву турског премијера Тајипа Ердогана који је приликом посете Немачкој саветовао родитеље турске националности који живе у Немачкој да децу прво морају да науче турски а тек потом немачки језик.

Међутим, и Ердоганов иступ је према свему судећи реакција на покушај немачких власти да натерају децу имиграната што боље науче немачки језик, будући више од милион имиграната стално насељених у Немачкој не зна уопште немачки језик.

Прошле среде је дебату додатно распирио Хорст Зехофер, лидер владајуће Хришћанско социјалне уније у Баварској, кључни партнер у влади канцеларке Ангеле Меркел. Зехофер је жестоко напао иступе Ердогана и Турску за кршење људских права, упозоривши Анкару да се не меша у дебату која се у Немачкој води око интеграције имиграната.

„Земља која толико не поштује људска права жена као што то ради Турска, која на својој територији отежава живот хришћана, па од таквог премијера нам не требају лекицје како да поступамо према верским мањинама у нашим земљама”, рекао је Зехофер и додаје да он који желе да остану у Немачкој морају да буду спремни да прихвате немачке вредности.

Својом изјавом Зехофер је само долио уље на ватру у дебати како интегрисати четири милиона муслимана, истичући јаз у немачко-турским односима. Додуше, он је прошлог октобра у једном интервјуу био и радикалнији, затраживши је од немачких власти да се убудуће заустави досељавање људи „из других културних средина”, мислећи пре свега на муслимане из Турске и арапских земаља.

Ипак, аналитичари процењују да оваквим изјавама водећи људи конзевативног блока, који предводи Ангела Меркел, заправо желе да освоје више гласова на изборима у два важна немачка региона, који се одржавају овог месеца.

Према речима Михаела Мајера, уредника у Немачко-турској новинској агенцији, све ове изјаве представљају „привлачење подршке у току регионалних избора”.

„Такође, конзервативци покушавају да створе своје својеврсни профил, који им сада недостаје”, каже Мајер.

Да распиривањем дебате о позицији ислама могу да се стичу политички поени сведочи и суседна Француска. Тамо је председник Никола Саркози наредио отварање дебате на националном нивоу о „месту ислама у секуларној Француској”. Саркози, који такође представља конзевативни блок странака, учинио је то пошто су саопштени резултати једног истраживања јавног мнења да би Марине ле Пен, нова лидерка ултрадесничарског Националног фронта, могла да победи на председничким изборима следеће године.

Национални фронт је одавно познат по анитимигрантским и кснофобичним ставовима. С друге стране, ни Саркози није благонаклон према муслиманима, којих има пет милиона у Француској, тако да ће следећег месеца ступити на снагу закон о забрани ношења никаба (вела који женама покриве цело лице, осим очију) на јавним местима.

Иако никаб носи свега неколико стотина муслиманки у Француској (много више их носи у Великој Британији), Саркози је инсистирао на овом закону упркос томе што су критичари истицали да ће то само угрозити људска права тих жена, изловати их а не интегрисати у француско друштво, али и дати аргумент онима који желе да радикализују муслиманске имигранте. Према новом правилу, жена која на било ком јавном месту – у аутобусу, продавници, школи, на улици – носи никаб, мораже да плати казну од 150 евра.

Саркозијев саветник за питања различитости Абдерахман Дахман оштро је критиковао план о организовању дебате о позицији ислама, позвавши чак муслимане да не гласају за Саркозијеву странку. Како преноси АФП, француски председник је у петак сменио свог саветника, који је положај муслимана у Француској упоредио да положајем Јевреја за време Другог светског рата, додавши да дебату заказану за 5. април планирају „моћни неонацисти”. Дебата ће, како је најављено, бити фокусрана пре свега на то како „практиковање вере може бити у складу са правилима секуларне републике”, али и на „питање ислама у Француској”.

Иако се чини да су расправе и исламофобија највидљивији у Француској и Немачкој, знатно већа нетрпељивост према муслиманским имигрантима се у последње време изражава у Холандији и Данској.

Аугустин Палокај, дописник из Брисела за загребачки „Јутарњи лист” и приштински „Коха Диторе”, објашњава да је исламофобија у Европској унији углавном изазвана економским фактором, односно да се имигранти муслиманске вере виде као „неки који им узимају посао”.

„Европљанима смета и то што део исламских имиграната одбија да се интегрише, а са друге стране користе све повољности развијеног система социјалне заштите у ЕУ. Они који осећају нетрпељивост према имигрантима, углавном истичу како им смета то што имигранти долазе у њихове земље, рађају пуно деце а потом користе издашне социјалне додатке, чак не желећи уопште да раде”, каже за „Политику” Палокај.

С друге стране, већину послова које раде имигранти у ЕУ, пуноправни држављани Европске уније не желе да раде. 

--------------------------------------------------------------

Традиционалозам друге и треће генерације

Упркос свеопштој предрасуди да никаб и хиџаб носе имигранткиње које су тек дошле, у Великој Британији, Француској или Немачкој вео преко глава и лица не носе имигранткиње већ жене рођене, школоване и одрасле у овим западноевропским земљама. Ћерке и унуке имиграната најчешће прибегавају враћање на традицију облачења у муслиманским земљама из којих су дошли њихови родитељи или деде и бабе. Упркос одрастању у секуларној средини, тек поједини припадници друге и треће генерација у породицама имиграната желе да се врате традиционализму земаља из којих су пореклом.