Разарање заједнице

Кампања Чедомира Јовановићева за бојкот референдума о уставу добила је прексиноћ у Београду одговор у перформансу младих са севера Косова. Студенти Универзитета у Косовској Митровици и подмладак Српског националног већа северног Косова викали су "Убићемо Чеду", а његове савезнике у борби против устава (Наташу Мићић, Ненада Чанка, Соњу Бисерко, Наташу Кандић и Горана Свилановића) подругљиво су "наградили" због њихове борбе за независно Косово.

Они који су на Тргу републике извели ову провокативну и по много чему непримерену акцију "контрабојкота" нису једини уочили да је присталицама бојкота референдума заједничко то што слично мисле и о судбини Косова. Независност је, по њиховом виђењу, готова ствар.

"Бојкоташе" чини недавно створена, практично предизборна коалиција ЛДП-а, Грађанског савеза Србије, Лиге социјалдемократа Војводине и Социјалдемократске уније, као и група невладиних организација која себе назива Г8 (Центар за културну деконтаминацију, Београдски круг, Комитет правника за људска права, Фонд за хуманитарно право, Иницијатива младих, Жене у црном, Грађанске иницијативе и Хелсиншки одбор за људска права). Јовановић је у овој причи нарочито занимљив због тога што њега (и његову партију) неки сматрају неформалним политичким лидером једног (медијски најистакнутијег) дела цивилног сектора.

Ове групе сматрају неприхватљивом процедуру по којој је нови устав донет у Народној скупштини Србије због одсуства јавне расправе. Истичу да је устав партијски, уместо грађански, замерају што Војводина није добила законодавну власт и сматрају да нови устав не представља прекид, већ континуитет са Милошевићевом владавином. Млади са Косова су незаслужено сврстали Горана Свилановића у "бојкоташе", будући да бивши председник Грађанског савеза Србије не учествује у антиреферендумској кампањи (иако сматра да је "океј" то што ЛДП, ГСС и цивилни сектор, по њему "најбољи део Србије", у таквој ситуацији "праве сувислу предизборну кампању"). Свилановић, наиме, сматра да у садржини новог устава "ништа није посебно драматично и непоправљиво", но на Космету му вероватно нису заборавили прошлогодишњи потпис на предлог једне међународне комисије о условној независности Косова.

Пошто кампању против устава води најтежа артиљерија цивилног сектора која се бави људским правима, могло се очекивати да ће имати и осетнију подршку из света. Међутим, да није било прекјучерашње критике извршног директора Међународне хелсиншке федерације за људска права Арона Родса, остали би прилично усамљени. (Под окриљем ове организације делује овдашњи Хелсиншки одбор за људска права, а позната је и по томе што је у време НАТО бомбардовања СРЈ критиковала локалне невладине организације које су биле против "хуманитарне интервенције"). Због подршке новом уставу Србије, Биљана Ковачевић-Вучо, председник Комитета правника за људска права (Јуком), критиковала је Савет Европе и ОЕБС. Наиме, Ханс Оло Урстад, први човек ОЕБС-а у Србији, на почетку референдумске кампање рекао је министру правде Зорану Стојковићу да је основни демократски принцип – учешће у демократским процесима. Стојковић овај став последњих недеља често "потеже" када критикује заговорнике бојкота предстојећег референдума.

Исто или слично кажу и неки истакнути представници цивилног сектора за које би се тешко могло рећи да су политички истомишљеници Демократске партије Србије. Социолог Срећко Михајловић је прекјуче на Радију Б92 изјавио да "бојкот није решење". Михајловић је казао да ће он изаћи и гласати против, због тога што нови устав "регулише једну партократску државу и омогућава партијама да саме владају".

– И досад смо многе ствари усвајали без јавне расправе, а овај устав у овом тренутку јесте плод неког консензуса. То да ли се Ви, или ја, или неко трећи не слаже с тим, то је наш проблем и ми тај проблем решавамо тако што ћемо тог дана изаћи на биралишта и рећи "не"– рекао је Михајловић.

И Иван Маровић, један од вођа бившег покрета "Отпор", сматра да је бојкот уставног референдума "погрешан потез антиуставне коалиције". Како је написао на интернет-сајту Б92, он мисли да је ова одлука "штетна по политичку заједницу јер угрожава темељне принципе либералне демократије". Маровић је навео пример опозиције у Србији која је покушала бојкот избора 1997. године, "али Милошевић није пао, док се та иста опозиција укључила у изборни процес 2000., и поред недемократичности тог изборног процеса". "Пад Милошевића је осигуран правилним одговором опозиције на изборну крађу, а не бојкотом недемократских избора. Бојкот избора је избегавање политичког сукоба, јер они који учествују у изборном процесу бојкотују оне који бојкотују изборни процес, тако да се сукоб одлаже или преноси на неки други ниво", закључио је Маровић.

Тако је, по његовим речима, бојкот референдума о независности Босне и Херцеговине, који је организовала Српска демократска странка, довео до уништења политичке заједнице у БиХ.

Занимљив је и пример косметских Албанаца, који су бојкотовали изборе у Србији од 1992. године, борећи се, како су образлагали, против режима у Београду који их је тлачио, а у ствари против државе Србије од које су желели да се одвоје. На крају је, као и у БиХ, дошло до рата.

По последњим истраживањима агенције "Фактор плус", коалиција коју предводе Јовановић, Мићићева, Чанак и Кораћ има око пет одсто подршке бирача. Заговорници устава, пак, држе сигурно више од две трећине бирачког тела (оног које сигурно или вероватно излази на изборе). Тако да и Јовановићева оцена у вези са мотивима бојкота референдума ("Неуспех референдума је предуслов демократизацији нашег друштва. Ако буду поражени на референдуму, биће поражени и на изборима") више говори о томе колико је антиуставној коалицији стало до изборних резултата, а колико до "другачијег" устава.