Етика одговорности

Кад су 1. априла 1945. Американци заузели Хајделберг, Карлу Јасперсу се учинило да се за једну ноћ, као у бајци, цео свет променио. Циљ окупационих власти (америчких) био је да у пораженој и пониженој Немачкој успоставе један друштвени однос у ком ће „упркос отпору, спровести сопствену вољу”. Да би то и остварили, почели су са састављањем привремених влада... Долазили су и код Јасперса, да се о понечем обавесте.

О томе сам Јасперс каже следеће: „Испрва су америчке окупационе власти постављале Немце на поједина места; сада је требало да те Немце замени влада оне партије која победи на општим изборима, као самостални, одговорни, немачки демократски режим. Рекао сам тада једном Американцу: Идете путем који је за Немачку кобан. Најбољи људи који у Немачкој могу да се нађу биће законито замењени старим партијским кадровима, који су своју неспособност показали још пре 1933. Власт ће добити не толико добри колико политички корумпирани Немци. У ствари, окупационе власти ће и даље да имају фактички суверенитет у доношењу крајњих одлука. Такво чињенично стање покрива се изговором о тобожњој самосталности. Уместо тога, ви треба отворено и уз помоћ најбољих, најразборитијих Немаца да управљате Немачком на своју сопствену одговорност. У том случају васпитни процес који нам је историја ускратила може, барем с извесном немачком самосталношћу, да почне одоздо”.

А сам васпитни процес поближе је објаснио: „Бринући се о конкретним питањима људи уче како да поступају, уче да деле одговорност с другим људима. Код нас, међутим, још постоји послушност, с једне стране, и бирократија с друге. Оставите општинама да се уче да све више саме обављају своје послове. Тада ће се у њима појавити људи који су кадри да мисле политички /…/.

„Проћи ће године пре него што Немачком буду управљали њени политички најбољи људи. Који ће победити на слободним изборима. Пуномоћје и одговорност окупационих власти треба да се сужавају постепено, све док не ојачају паметни људи којих има у Немачкој и то, верујем, у довољном броју. У овом тренутку наметање партијске демократије тамо где за то не постоје нужне претпоставке у свести становништва, где претежна већина Немаца не зна каква је заправо стварност и шта и кога треба да бира, није ништа друго него замена ауторитета Немаца које сте ви сами изабрали ауторитетом партијских дрмаџија, тврдих партијских бирократа и партијских диктатора.”

Саговорник (Амeриканац) му је одговорио: „Можда сте у праву. Али тако како ви ствари замишљате не може да иде. Прво, наш амерички народ неће никакву колонијалну управу. То што ви предлажете изгледа, ипак, тако. Друго, не можемо се одлучити на такве мере због Руса. Не смемо да им дамо пример диктаторске управе; они би га одмах искористили да би оправдали оно што би почели да спроводе у Источној Немачкој – завели би диктатуру, али с другим циљем и у много горем виду”.

(Одговор америчког саговорника недвосмислено указује на мање-више стандардну несагласност између моралних претпоставки једне политике и њених реалних услова и мотива. У томе и јесте оно поучно.)

Јасперс је касније записао: „Главна ствар јесте - не постоји ни природни ни историјски закон који би у целости одређивао ток догађаја. Постоји само одговорност одлука и дела људи... на којој почива будућност”.

И даље: „Кад год сам у свету наилазио на велик дах политичког мишљења прожетог одговорношћу за човечанство, тј. за човекову слободу и људска права, и у њему, у таквом политичком мишљењу, истовремено осећао надолазећу снагу и смело самопожртвовање за једну једину велику идеју, ја сам пажљиво ослушкивао и предавао се надању”.

Европска заједница и ми: Ако ми испунимо услове које су нам поставили, упорно настојећи да докажу своја искључива права на кажњавање једне од страна у спору, а они не одрже реч, шта бива онда? На то питање чуо сам различите одговоре. Једни кажу да ништа не губимо. Други иду даље и кажу да ми све то радимо због себе, уређујемо свој врт по мери уређеног света, због властите катарзе, или би бар требало тако да радимо, почев од губитка Косова, слања људи у Хаг и којекуда, до испуњавања других обавеза и обавезица, а они су ту да нам с времена на време отварају очи, да нас подстичу и дисциплинују; да нам, у складу са сопственим интересима помогну да не заборавимо на себе и своје стварне интересе. И да обликујемо своје политичко становиште према евроатлантским стандардима!... А ја, монтажер овог текста, присећам се речи Карла Шмита: „Вољни, насилни акт је основ утемељења сваког поретка”. Ако је Шмит доиста у праву, а бојим се да јесте, онда је оно најтананије у нама толико немоћно да је идеја о Лепоти као спаситељици света само леп сан. Толико неодољив да га у тренуцима надахнућа, појединачног и колективног, примамо као стварност. И предајемо се надању...

Писац