Etika odgovornosti

Kad su 1. aprila 1945. Amerikanci zauzeli Hajdelberg, Karlu Jaspersu se učinilo da se za jednu noć, kao u bajci, ceo svet promenio. Cilj okupacionih vlasti (američkih) bio je da u poraženoj i poniženoj Nemačkoj uspostave jedan društveni odnos u kom će „uprkos otporu, sprovesti sopstvenu volju”. Da bi to i ostvarili, počeli su sa sastavljanjem privremenih vlada... Dolazili su i kod Jaspersa, da se o ponečem obaveste.

O tome sam Jaspers kaže sledeće: „Isprva su američke okupacione vlasti postavljale Nemce na pojedina mesta; sada je trebalo da te Nemce zameni vlada one partije koja pobedi na opštim izborima, kao samostalni, odgovorni, nemački demokratski režim. Rekao sam tada jednom Amerikancu: Idete putem koji je za Nemačku koban. Najbolji ljudi koji u Nemačkoj mogu da se nađu biće zakonito zamenjeni starim partijskim kadrovima, koji su svoju nesposobnost pokazali još pre 1933. Vlast će dobiti ne toliko dobri koliko politički korumpirani Nemci. U stvari, okupacione vlasti će i dalje da imaju faktički suverenitet u donošenju krajnjih odluka. Takvo činjenično stanje pokriva se izgovorom o tobožnjoj samostalnosti. Umesto toga, vi treba otvoreno i uz pomoć najboljih, najrazboritijih Nemaca da upravljate Nemačkom na svoju sopstvenu odgovornost. U tom slučaju vaspitni proces koji nam je istorija uskratila može, barem s izvesnom nemačkom samostalnošću, da počne odozdo”.

A sam vaspitni proces pobliže je objasnio: „Brinući se o konkretnim pitanjima ljudi uče kako da postupaju, uče da dele odgovornost s drugim ljudima. Kod nas, međutim, još postoji poslušnost, s jedne strane, i birokratija s druge. Ostavite opštinama da se uče da sve više same obavljaju svoje poslove. Tada će se u njima pojaviti ljudi koji su kadri da misle politički /…/.

„Proći će godine pre nego što Nemačkom budu upravljali njeni politički najbolji ljudi. Koji će pobediti na slobodnim izborima. Punomoćje i odgovornost okupacionih vlasti treba da se sužavaju postepeno, sve dok ne ojačaju pametni ljudi kojih ima u Nemačkoj i to, verujem, u dovoljnom broju. U ovom trenutku nametanje partijske demokratije tamo gde za to ne postoje nužne pretpostavke u svesti stanovništva, gde pretežna većina Nemaca ne zna kakva je zapravo stvarnost i šta i koga treba da bira, nije ništa drugo nego zamena autoriteta Nemaca koje ste vi sami izabrali autoritetom partijskih drmadžija, tvrdih partijskih birokrata i partijskih diktatora.”

Sagovornik (Amerikanac) mu je odgovorio: „Možda ste u pravu. Ali tako kako vi stvari zamišljate ne može da ide. Prvo, naš američki narod neće nikakvu kolonijalnu upravu. To što vi predlažete izgleda, ipak, tako. Drugo, ne možemo se odlučiti na takve mere zbog Rusa. Ne smemo da im damo primer diktatorske uprave; oni bi ga odmah iskoristili da bi opravdali ono što bi počeli da sprovode u Istočnoj Nemačkoj – zaveli bi diktaturu, ali s drugim ciljem i u mnogo gorem vidu”.

(Odgovor američkog sagovornika nedvosmisleno ukazuje na manje-više standardnu nesaglasnost između moralnih pretpostavki jedne politike i njenih realnih uslova i motiva. U tome i jeste ono poučno.)

Jaspers je kasnije zapisao: „Glavna stvar jeste - ne postoji ni prirodni ni istorijski zakon koji bi u celosti određivao tok događaja. Postoji samo odgovornost odluka i dela ljudi... na kojoj počiva budućnost”.

I dalje: „Kad god sam u svetu nailazio na velik dah političkog mišljenja prožetog odgovornošću za čovečanstvo, tj. za čovekovu slobodu i ljudska prava, i u njemu, u takvom političkom mišljenju, istovremeno osećao nadolazeću snagu i smelo samopožrtvovanje za jednu jedinu veliku ideju, ja sam pažljivo osluškivao i predavao se nadanju”.

Evropska zajednica i mi: Ako mi ispunimo uslove koje su nam postavili, uporno nastojeći da dokažu svoja isključiva prava na kažnjavanje jedne od strana u sporu, a oni ne održe reč, šta biva onda? Na to pitanje čuo sam različite odgovore. Jedni kažu da ništa ne gubimo. Drugi idu dalje i kažu da mi sve to radimo zbog sebe, uređujemo svoj vrt po meri uređenog sveta, zbog vlastite katarze, ili bi bar trebalo tako da radimo, počev od gubitka Kosova, slanja ljudi u Hag i kojekuda, do ispunjavanja drugih obaveza i obavezica, a oni su tu da nam s vremena na vreme otvaraju oči, da nas podstiču i disciplinuju; da nam, u skladu sa sopstvenim interesima pomognu da ne zaboravimo na sebe i svoje stvarne interese. I da oblikujemo svoje političko stanovište prema evroatlantskim standardima!... A ja, montažer ovog teksta, prisećam se reči Karla Šmita: „Voljni, nasilni akt je osnov utemeljenja svakog poretka”. Ako je Šmit doista u pravu, a bojim se da jeste, onda je ono najtananije u nama toliko nemoćno da je ideja o Lepoti kao spasiteljici sveta samo lep san. Toliko neodoljiv da ga u trenucima nadahnuća, pojedinačnog i kolektivnog, primamo kao stvarnost. I predajemo se nadanju...

Pisac