НУЛА НА КВАДРАТ

Ако се у јавном говору усудите у Србији данас да кажете да после јесени долази зима наћи ће се они који ће вас оптужити да волите зиму, иако вам није стало до снега и ломљења ногу на скијама. Вишак емоција не мора, сам по себи, бити лош савезник у обављању народних, јавних послова, па ни у полемикама око тих послова, али је недостатак рационалности најчешће погубан.

Тако је и у причи о састављању ове владе а чини ми се, и то је утешно, да се директни актери преговора понашају рационалније од ових што са стране бодре и навијају.

Од првог дана после јануарских избора било је јасно да ће "невољни партнери" мукотрпно трагати за договором, али, како преговори одмичу, све је јасније да ће се на крају договорити.

Није баш тешка математика којом се решава евентуална нова изборна једначина. Ни нови избори не би дали јасног победника, осим уколико би апстиненција толико порасла да радикалских константних тридесетак одсто подршке у бирачком телу нарасте на педесет одсто гласова оних који би изашли на поновљене изборе.

Такмичење у томе да ли "шести принцип" има јачу изборну подршку од "нултог принципа" потпуно је бесмислено и победник у том непринципијелном надметању око принципа не би, опет, могао да састави владу.

Залуд су ту охрабривања Бориса Тадића да иде на нове изборе. Могућно је да би прошао боље за неки проценат, али и ови из Демократске странке знају да би опет били на почетку и да у тој ситуацији нема компензације у томе што би Коштуница вероватно горе прошао.

Такве вратоломије не праве се да би сеирили мрзитељи Коштунице. Јављају се и гласови оних који нереално, заслепљени нетрпељивошћу према ДСС-у, процењују да би могла на новим изборима да се формира коалициона осовина ДС – ЛДП, па кад се саберу и схвате да је то недовољно придодају томе и Г 17 плус. При том се и не скрива да би побеђивање Коштунице била једина кохезиона сила за предизборно или постизборно повезивање ових странака. Постоји ту и потпуно апсурдна вера да њихов отпор према Коштуници надјачава међусобне омразе и размирице које нису мале, јер да јесу не би се политички ни растајали.

Замислите хипотетичку ситуацију да на истој изборној листи буду Тадић, Динкић и Чеда Јовановић. Унапред примам опкладу, не могу је изгубити јер се то неће догодити, да би резултат те коалиције био слабији од последњег изборног резултата Демократске странке. Друго је решење да наступају у "три колоне" па да се сабирају после поновљених избора и преузму ризик да у коначном салду буду убедљиво поражени од Српске радикалне странке, која би процентуално остварила највећи напредак и без утицаја неповољних околности око решавања статуса Косова.

Због свега тога ови што сад преговарају о влади приклониће се дефиницији политике као "уметности могућег" и у законском року појавиће се бели дим, истовремено, у Крунској и Јовановој.

Томе служи и "нулти принцип". Тадић овим покушава да умири базу страначке пирамиде, локалне одборе, како би они имали неку гаранцију да неће бити једини који ће платити цену нужног компромиса око владе на првим изборима који следе – локалним изборима.

Готово ми симпатично изгледају ови што глуме да им није јасан тај "нулти принцип". Има смисла понекад у политици правити се невештим пред јавношћу, али ови што седе за преговарачким столом добро знају о чему се ту ради – јасном сигналу да ће компромис бити направљен.