Медиокритети као судбина

Миграције шездесетих година спасле су Југославију економског, социјалног и коначно политичког колапса. Данашњи интелектуални егзодус, колоквијално назван ,,одлив мозгова”, супротно оном из шездесетих, нанео је огромне штете, без компензација научним установама због смањених иновација и застоја у развоју нових технологија. Да ли су зарада и усавршавање стварни мотиви одласка или само покриће за изневерена очекивања, неизвесну будућност и дубоко незадовољство стањем у држави у којој се суочавамо с непотизмом и корупцијом, док медиокритети одређују професионалне и животне судбине бољима од себе? Таква друштвена клима мотивише на одлазак кадрова за чије је образовање Србија потрошила 12 милијарди евра. Перманентно стање кризе погодан је изговор за очување бенефитног статуса медиокритета, пошто никоме не пада на памет да их позове на одговорност када се светска финансијска криза (по потреби и Милошевић), апострофирају као универзални кривци за све наше недаће. Колико год се гласно и декларативно залажу за ЕУ интеграције и прихватање европског вредносног система, још више су интимно против у страху од разоткривања сопствених слабости и губитка повластица и привилегија. Опис такве друштвене ,,елите” дао је још 1928. године (,,Чујте Срби”) Рудолф Арчибалд Рајс, много цитиран али још чешће заборављан: ,,Отмено друштво не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека. Свим средствима настоји да препречи пут ономе ко се осмели да иступи из његових редова... Стога прави интелектуалци не успевају у Србији, зато и најзначајнија места у администрацији заузимају медиокритети, људи без икакве вредности”! И не само Рајс, такве је Слободан Јовановић називао ,,полуинтелектуалцима”, а њима су се у својим освртима бавили И. Андрић и Ј. Цвијић. Светислав Басара је још прецизнији: ,,У таквом, наиме амбијенту, у коме је раслабљена држава једина профитабилна грана привреде, није потребно улагати ни паре, ни знање ни напоран рад. Ту је довољно бити државни човек”! У ствари, проблем је што се такви „државни људи” налазе у структури друштва у свим његовим порама – судству, управним одборима, директорским фотељама, скупштини, влади, свуда одакле, често без контроле и личног ризика, утичу на животе и судбину народа и државе. Реторичка релативизација неће стање учинити бољим, напротив поништиће и оно мало поверења и подршке грађана.

Реконструкција владе при крају мандата више указује на одсуство озбиљних идеја и немоћ него на пут превазилажења постојећег стања. Уместо козметичке реконструкције, потребна је свеобухватна реформа државног апарата у складу с реалним могућностима, а пре свега лустрација компромитованих и неспособних и уместо њих позиционирање најквалитетнијих кадрова, очување преостале супстанце техничке и сваке друге интелигенције, највећим делом већ расејане по свету у биолошки најбољим креативним годинама. Прокламације ,,чврстих” опредељења, лажна обећања и демагошки популизам више не помажу, потребни су најбољи и најодговорнији које Србија има и може да врати у земљу под условом пуне професионалне аутономије. У противном, остаћемо таоци политичких шићарџија, дилетантске економске политике, најнижих плата и највише инфлације у Европи.

Делегат Скупштине дијаспоре, Минхен