Mediokriteti kao sudbina

Migracije šezdesetih godina spasle su Jugoslaviju ekonomskog, socijalnog i konačno političkog kolapsa. Današnji intelektualni egzodus, kolokvijalno nazvan ,,odliv mozgova”, suprotno onom iz šezdesetih, naneo je ogromne štete, bez kompenzacija naučnim ustanovama zbog smanjenih inovacija i zastoja u razvoju novih tehnologija. Da li su zarada i usavršavanje stvarni motivi odlaska ili samo pokriće za izneverena očekivanja, neizvesnu budućnost i duboko nezadovoljstvo stanjem u državi u kojoj se suočavamo s nepotizmom i korupcijom, dok mediokriteti određuju profesionalne i životne sudbine boljima od sebe? Takva društvena klima motiviše na odlazak kadrova za čije je obrazovanje Srbija potrošila 12 milijardi evra. Permanentno stanje krize pogodan je izgovor za očuvanje benefitnog statusa mediokriteta, pošto nikome ne pada na pamet da ih pozove na odgovornost kada se svetska finansijska kriza (po potrebi i Milošević), apostrofiraju kao univerzalni krivci za sve naše nedaće. Koliko god se glasno i deklarativno zalažu za EU integracije i prihvatanje evropskog vrednosnog sistema, još više su intimno protiv u strahu od razotkrivanja sopstvenih slabosti i gubitka povlastica i privilegija. Opis takve društvene ,,elite” dao je još 1928. godine (,,Čujte Srbi”) Rudolf Arčibald Rajs, mnogo citiran ali još češće zaboravljan: ,,Otmeno društvo ne dozvoljava nekom svom članu da se izdigne iznad proseka. Svim sredstvima nastoji da prepreči put onome ko se osmeli da istupi iz njegovih redova... Stoga pravi intelektualci ne uspevaju u Srbiji, zato i najznačajnija mesta u administraciji zauzimaju mediokriteti, ljudi bez ikakve vrednosti”! I ne samo Rajs, takve je Slobodan Jovanović nazivao ,,poluintelektualcima”, a njima su se u svojim osvrtima bavili I. Andrić i J. Cvijić. Svetislav Basara je još precizniji: ,,U takvom, naime ambijentu, u kome je raslabljena država jedina profitabilna grana privrede, nije potrebno ulagati ni pare, ni znanje ni naporan rad. Tu je dovoljno biti državni čovek”! U stvari, problem je što se takvi „državni ljudi” nalaze u strukturi društva u svim njegovim porama – sudstvu, upravnim odborima, direktorskim foteljama, skupštini, vladi, svuda odakle, često bez kontrole i ličnog rizika, utiču na živote i sudbinu naroda i države. Retorička relativizacija neće stanje učiniti boljim, naprotiv poništiće i ono malo poverenja i podrške građana.

Rekonstrukcija vlade pri kraju mandata više ukazuje na odsustvo ozbiljnih ideja i nemoć nego na put prevazilaženja postojećeg stanja. Umesto kozmetičke rekonstrukcije, potrebna je sveobuhvatna reforma državnog aparata u skladu s realnim mogućnostima, a pre svega lustracija kompromitovanih i nesposobnih i umesto njih pozicioniranje najkvalitetnijih kadrova, očuvanje preostale supstance tehničke i svake druge inteligencije, najvećim delom već rasejane po svetu u biološki najboljim kreativnim godinama. Proklamacije ,,čvrstih” opredeljenja, lažna obećanja i demagoški populizam više ne pomažu, potrebni su najbolji i najodgovorniji koje Srbija ima i može da vrati u zemlju pod uslovom pune profesionalne autonomije. U protivnom, ostaćemo taoci političkih šićardžija, diletantske ekonomske politike, najnižih plata i najviše inflacije u Evropi.

Delegat Skupštine dijaspore, Minhen