ВЕЧИТИ СТУДЕНТИ

Ако бих парафразирао део текста Слободана Антонића, објављеног почетком недеље у истој овој рубрици, у коме он пише да му је дошло да се изгрли с Предлогом устава, без обзира на све његове мане, само зато што устав нападају и бесмислицама, онда ћу рећи да је мени дошло да се придружим бојкот-лиги, кад сам видео како неки бране Предлог устава.
Ако сте помислили да сам помислио на изјаву Војислава Коштунице, српског премијера, поводом београдског Сајма књига, да је Устав најзначајнија српска књига, онда сте погрешили. Премијер у кампањи иначе мора да користи јаке метафоре, па кад му се омакло оно о Гучи, труби и Србима, онда му ово дође као логичан, очекиван наставак, а пошто после референдума иду избори, биће, слутим, тога још.

Овим изјавама које помпезно звече, премијер никог није увредио, напао и омаловажио, као што је учинила група младих која се представила на београдском Тргу Републике перформансом у име Савеза студената Универзитета у Косовској Митровици и Омладине Српског националног већа Косова.

Занети идејом о уставној одбрани Косова не да су мало прекардашили него су се изругали и ономе за шта се ваљда боре, а то је да Косово остане део Србије а да живот тамо буде сношљив и за Србе и за Албанце.

Перформанси као манифестација политичког става могу бити занимљиви, ефектни и плодотворни као израз немоћи неке мањине да другим начином саопшти став који би заслужио медијску пажњу, али када тај рецепт примените на обрачун с једном политичком групом онда таква врста политичког говора пре изазива осећање стида и гађења.

Група младих Срба с Косова однекуд је уфиксирала да су им Чеда Јовановић и друштво главни непријатељи у сјајном плану да се Косово очува једном преамбулом и председничком заклетвом па су их прогласили Шиптарима, симболички им уручили "златне, сребрне и бронзане кечиће", а женском делу друштва нануле у истом металном рангу, све маскирани у албанске народне ношње... поручивши тако да су им највећи непријатељи они с којима треба заједно да живе, што је најбоља препорука међународној заједници да то није могућно.

Додају ли се томе и споредни ефекти овог перформанса, превише костимираног да би био баш спонтан, као што су мајице са симболима расформиране Јединице за специјалне операције и текстом "Тероризам је болест – позовите доктора", узвикивање "Чеда је Шиптар" и посипање црте брашна по улици, испред седишта Јовановићеве Либерално-демократске партије (ЛДП), с јасном асоцијацијом на наркоманију, онда је сасвим извесно да су организатори пуцали сами себи у ногу. То се види и по томе што су многи медији, блиски, иначе, онима који се залажу за успех референдума, а против су бојкота, избегли детаљно описивање перформанса схватајући да је порука контрапродуктивна, као и свака искључивост и сваки примитивизам.

Како после овога човек да не постави себи врло логично питање о томе шта нама значи Косово ако се тамошњи већински живаљ доживљава као архетипски непријатељ Срба. Они који су вредно избелешкарили шта се тог уторка догађало на београдском Тргу Републике и у београдској Симиној улици, где се налази седиште ЛДП-а, навели су да су на месту догађања примећена најмање два политичара, један поп и један песник. Само је још то фалило па да стереотип о изворишту српског национализма буде потпуно задовољен, па све да су се поп и песник ту случајно нашли, као што верујем за овог последњег.

Оспоравање сасвим легитимног политичког става да референдум треба бојкотовати јесте дисциплина којом се данас многи баве, што је такође легитимно, и спада у средство политичке борбе у којој је глас Јовановића и људи окупљених око њега био некако танак и слабашан, не зато што Јовановић не уме да виче, већ што су му аргументи били такви. Сад и не мора да напреже грло кад су то за њега урадили ови што су се на београдским улицама појавили костимирани у женске албанске ношње проносећи поруке које су нас довде и довеле.