Шефко против Америке

Нишлија, мали човек из "јужну пругу", области где се као врхунац сплетки сматра осматрање преко комшијског плота, или откривање тајног рецепта пржених паприка у уљу, уплетен је, ни крив ни дужан, у велике светске игре. Иако га траже највећи репортери света, иако за њим као једном од најтраженијих особа у Европи трага и "Њујорк тајмс", Шефко Таировић и даље живи у шенгенској илегали. Негде, у некој земљи Европске уније.
Његову недавну исповест "Политици" у Одбору за истраживање тајних затвора ЦИА на територији земаља Европске уније, који је формирала Скупштина ЕУ, сматрају "најаутентичнијим сведочењем" у истрази која би требало да понуди неке одговоре о спорном деловању aгенције из Ленглија у Вирџинији на Старом континенту.

Престрашени јужњак који је пролећа 1999. године преживео двонедељну тортуру у тајној бази ЦИА у Манхајму, још се не усуђује да изађе из сенке и званично покуша да задовољи правду у евентуалном спектакуларном случају "Шефко против Америке". Али, уместо да мирне савести затражи одштету за трауме које је доживео као ратни заробљеник, када су у његовом случају прекршена сва правила Женевске конвенције о поступању према ратним заробљеницима – која не подразумевају заточеништво у мраку, с повезом преко очију, везане руке, претње смрћу стрељањем, уцењивање и изгладњивање – Шефко се крије од светских медија.

Можемо само да спекулишемо о мотивима ОВК да тог ратног пролећа пребаци Шефка до Албаније, уместо да га, уз Рамушево последње збогом, пошаље на онај, за неке и срећнији свет.

Да ли су Американци од својих савезника на терену са амблемом црног орла тражили да им уступе заробљенике као евентуалну замену за тројицу америчких војника које су заробиле снаге ВЈ? Било како било, чињеница је да су после мировног посредовања црначког верског лидера Џесија Џексона у Београду сва тројица пуштена на слободу. Светска штампа у јеку бомбардовања није имала повода ни прилике за чланке о мучењима у српским затворима. Ниједан од тројице заробљених Американаца није се жалио на третман у затвору Војске Југославије.

Али, чудни су тасови правде. Док амерички истражитељи у тајним базама по Европи, и шире, нимало суптилним методама испитују сумњива лица која наводно представљају опасност по њихову националну безбедност, не хајући много за опасност да ће неко од њих тужити Сједињене Државе, Веће Општинског суда у Новом Пазару доноси првостепену пресуду којом се држави налаже да исплати одштету од 13,5 милиона динара наследницима петоро грађана погинулих приликом ваздушних удара НАТО-а.

Без мандата Савета безбедности, алијанса је делила и касетне бомбе и осиромашени уранијум по цивилним циљевима у СРЈ. У Новом Пазару је бомба пала на стамбену зграду и убила невине људе. Да ли су грађани Србије, као порески обвезници, дужни да још плаћају за Милошевићеву политику? По тој логици, демократска Србија још плаћа Милошевићеве грешке, уз претње ампутацијом Косова. Да ли се сад и наши судови служе том истом логиком?

НАТО је 1999. године овде убијао цивиле. И није праведно да Србија плаћа за то. Али, пошто ово није школа наиве, тешко је очекивати да ће неки од судова земаља чланица НАТО уважити аргументе српске стране, као што је тешко и очекивати да ће у догледно време администрација у Вашингтону одговарати за поступке агената тајне службе у скривеним базама по Европи.

Нишлија на тајној адреси је један од првих који је проговорио. Ипак, назови адвокате, Шефко.