Косово – борба за идентитет и помирење

Од 17. до 19. марта 2004. више од 50.000 косовских Албанаца учествовало је у осмишљеној и добро организованој кампањи етничког чишћења Срба. За мање од 72 сата запаљено је 35 цркава и манастира од којих многи потичу из 14. века или раније, чиме су они неповратно изгубљени за човечанство. Убијено је на десетине људи. Више стотина је рањено. Хиљаде домова и радњи сравњено је са земљом. Више од осам хиљада косовских Срба протерано је са својих огњишта.

У року од само неколико сати од почетка погрома, етнички Албанци су аутобусима организовано транспортовани на више од 30 локација широм Косова. Један званичник УН је узвикнуо: „На Косову се дешава ’Кристална ноћ!’”

Памтимо погром, памтимо оно што смо управо видели: човека који се упиње да са цркве у Подујеву одломи крст. Памтимо и ону масу људи која му аплаудира на успеху. Али док памтимо, морамо и задржати наду – и веровати да ће доћи зора и одагнати таму.

У томе је снага вере: знати у дубини душе да је патња привремена, док нада остаје вечна.

Након ужасног погрома из марта 2004. године, у Србији смо смогли снаге да ставимо тачку на циклус насиља.

То није била само одлука о томе како да се поставимо према другој страни. То је био и начин да исцелимо наша срца. Мржња највише погађа мрзитеља. Она саму себе оснажује, и постаје део зачараног круга – самосвојно пророчанство о непрестаној борби и сукобу.

Тако је на Косову од памтивека. Ја ударим тебе, ти ми узвратиш, ја онда узвратим теби, да би ме ти поново ударио.

Косовски проблем се суштински своди на борбу за идентитет. За нас Србе, Косово је као ваздух који дишемо. Оно је жила куцавица наше културе и колевка наших најдрагоценијих светиња. Косово је земља на којој је стотине хиљада наших предака положило живот, бранећи отаџбину и слободу.

Ми Срби с Косовом имамо нераскидиву спону. Цитираћу патријарха Павла који je o Косову и Метохији рекао следеће: „То је извор наше духовне традиције и наше државности, срце и душа нашег народа – нераскидив део нашег бића. Зато су наши преци освештали ту земљу хиљадама предивних украса: овенчали су је величанственим црквама и манастирима у Божју славу”.

Косово је наш Вели Форџ и Јорктаун, наш Аламо и Гетисбург, наш Перл Харбур и „Иво Џимо” – све у једном.

Већ три године, демократска Србија се свом снагом одупире једностраном проглашењу независности – користећи искључиво мирна и дипломатска средства.

Ово је стратешки помак у правцу трајног мира на Балкану. Први пут у историји нашег региона, у решавању једног питања од тако суштинског значаја и сложености – које тако снажно обједињује идентитет, границе, права етничких и верских заједница, различита поимања историје – не прибегава се оружју.

Нисмо предузели казнене противмере. Али смо одлучили следеће: да никада, ни под каквим околностима, не признамо сецесију, директно или индиректно.

То је у суштини био покушај да се на силу промене уставне, међународно признате границе Србије. Ниједна поносна и демократска земља – афричка, европска, азијска или америчка; мала или велика, богата или сиромашна – не би другачије поступила на нашем месту.

Сложни као један, ми данас шаљемо поруку: Сецесија неће успети. А неће ни било који други покушај наметања једностраног, нелегитимног исхода. Нико нас неће натерати да на то пристанемо –ни ову нити било коју будућу генерацију.

Протекле три године су показале да не постоји алтернатива компромисном решењу, до којег се може доћи само преговорима. Дијалог је једини пут до мира на Косову.

Истинско помирење је засновано на опраштању, покајању и скромности. Оно подразумева одрицање од мржње и освете, тако да живот може да крене из почетка. Али истинско помирење не подразумева претварање да су ствари другачије него што јесу. Оно разоткрива почињена злодела, бол, патњу. Оно на светлост износи пуну истину.

Оно омогућава „нови почетак” – али само ако су обе стране спремне да се одваже на тај корак.

Наша два народа, српски и албански – сваки вредан и поносит, колико и привржен својим идеалима, у прошлости су пролазили кроз периоде трагедије. Али понекад, управо трагедија ствара прилику за „нови почетак”.

Но деловање у том правцу захтева поштовање, а не порицање туђег идентитета. Не смемо заборавити прошлост, али такође не смемо дозволити да нас то омете у изградњи просперитетне будућности. То није могуће учинити кроз фалсификовање историје.

Не смеју се порицати ужасни злочини. Тиме се трују душе. Тако се дограђује „зид непријатељства” о којем пише апостол Павле.

На крају, цитираћу један део извештаја Парламентарне скупштине Савета Европе. Он се може односити како на погром из марта 2004. године, тако и на оптужбе у вези са трговином људским органима.

Цитирам: „Међународни чиниоци су одлучили да игноришу ратне злочине oслободилачке војске Косова, стављајући у први план постизање краткорочне стабилности”.

У извештају се даље каже да су „злочини које су починили припадници ОВК, укључујући и неке од највиших лидера ОВК, ефикасно прикривани и тако остали некажњени”.

Тако више не сме бити. Крајње је време да се обелодани потпуна истина о ономе што се догодило на Косову.

То је моја молитва за вечерас.

Да сви смогнемо снаге да донесемо исправне одлуке – да сви отворимо своја срца и омогућимо да у њих уђе дух помирења.

Вук Јеремић,

министар спољних послова Републике Србије

*Из јучерашњег говора у Центру „Денис Хастерт”

на Витон колеџу, највећој и најутицајнијој хришћанској евангелистичкој академској институцији у САД (Чикаго. Пре почетка говора, приказан је филм о погрому 2004.)