Поруке дванаест гневних Либанаца

Закон је изнад свега, али како ћемо када је милосрђе ипак изнад закона? Ово питање се увек некако природно намеће када се чита драмски комад Реџиналда Роуза „Дванаест гневних људи” или гледају позоришне представе и узбудљиве филмске екранизације са редитељским потписима Сиднија Лумета (1957) и Никите Сергејевича Михалкова (2009).

Прича о дванаест поротника који у почетку унисоно већају у судском процесу против младића осуђеног за убиство оца (поочима), да би изненадни један глас против отворио питање процеса расуђивања, личних биографија и мотивација за доношење одлуке при гласању, ванвремена је, увек узбудљива и увек актуелна. Неочекивано је, међутим, да овај Роузов комад са огромним успехом буде постављен у Либану, на најнеобичнијој могућој сцени – у озлоглашеном затвору Румиех и да премијери присуствују највиши либански политички званичници и културна елита. Још необичније је што су глумци, углавном доживотни становници овог затвора: убице, силоватељи, дилери дроге (има и осуђеника на смртну казну), а што је редитељ и аутор поставке једна млада и лепа жена – Зејна Дакаш.

Све ово виђено је у дугометражном документарном филму „12 гневних Либанаца” са Зејниним потписом, који је уједно и део њеног дугорочнијег пројекта „Театар у затвору”. Зејна Дакаш је, иначе, позоришни редитељ, специјализована је за рад са угроженим и трауматизованим људима, глумица у сатиричном позоришту и велики борац да се у затворима Либана уведу хуманији услови и обавезни процес рехабилитације затвореника, као и психотерапија коју она назива драма-терапијом. Судећи по искуству из затвора Румиех, ова њена борба и те како има смисла.(/slika2)

Зејна је у њему провела петнаест месеци, одабрала 45 затвореника (неки од њих су потпуно неписмени) и стрпљиво, а упорно, са њима заједно радила на адаптацији Роузовог комада. Њен филм, из минута у минут, сведочи не само о настанку представе, већ и о постепеној трансформацији сваког од њених „глумаца”, који су у првој фази припрема говорили о себи, постепено се отварајући, док су у другој са пуно ауторитета и стеченог самопоуздања и самосвесности, дискутовали о ликовима које тумаче.

Трећа фаза је сама представа, интеракција са публиком – становницима слободног света, током које затвореници преносе поруке наде, праштања и промена. Кроз свој уметнички пут, људи осуђени за тешке злочине, откривају и унутрашњу доброту и веру у живот и друге људе. Инспиративан и искрен пројекат, занимљив филм, који показује све позитивне ефекте драма-терапије на појединца протераног из друштва.

Људска права, тачније права детета на нормалан живот и одрастање, тема је још једног узбудљивог дугометражног документарца – „Плесни дечаци Авганистана” британског аутора Џејмија Дорена. Снимљен на терену, сасвим изблиза, Доренов филм открива да се, док Запад троши милијарде долара на борбу против талибана, у јужном Авганистану враћа једна од древних традиција ове земље, која је иначе била забрањена док је талибански режим био на власти.(/slika3) Наиме, на стотине и стотине сиромашних а лепих дечака млађих од десет година, несвесни своје судбине, склањају се са улице уз обећање бољег живота далеко од немаштине. Они се обучавају да постану „бача береш” (голобради момци), да савладају музику и плес како би, када мало стасају, плесали пред мушком публиком.

Међутим, све се то завршава сексуалним услугама, које по налогу својих газда, морају да пружају онима који за то газди највише плате. Ти дечаци Авганистана, нису ништа друго него сексуално робље, које богати господари продају и препродају, јавно излажу баш попут новог коња или камиле. Многа од те деце завршавају осакаћена или убијена, а сви напори нових власти да се ова појава искорени, завршавају неуспехом, јер су многи од локалних владара и сами укључени у овај злочин који се правда традицијом. Потресан филм.