Лекар са десет уговора о издржавању

Стан за доживотну бригу је „трампа” која звучи као простор за злоупотребе, имајући у виду да је с једне стране стара особа о којој нема ко да брине а с друге стране неко млад, ко ће за своје услуге добити стан. Мада има и обрнутих случајева, када „дебљи крај” извуче онај ко се бринуо о старој особи, посебан је разлог за сумњу када уговор о доживотном издржавању склопи лекар или неко од медицинског особља са својим пацијентом, а како каже београдски адвокат Тихомир Константиновић управо то је најчешћи случај.

– Поједини лекари појављују се као даваоци издржавања старих особа, у многим случајевима упознатих у болници или старачким домовима, процене њихов век живљења, склопе уговор и после неколико месеци или годину дана дођу до вредне некретнине. У својој пракси сам чак имао лекара који је склопио десет уговора о доживотном издржавању. Па тај ни физички није могао све да постигне – наглашава Константиновић.

Он наводи да је више пута слао пријаве Српском лекарском друштву, али да му је одатле стигао одговор да они немају механизам за гоњење таквих својих колега.

– То је заиста недопустиво, у супротности је са лекарском етиком и такве уговоре судови треба да раскидају. Међутим, у пракси, нажалост, има ситуација где судови на разне начине, често и због преоптерећености, површно прелазе преко неких релевантних чињеница и све се завршава на штету оних који су покренули судски поступак, односно наследника прималаца издржавања. С друге стране, даваоци издржавања долазе до знатног имовинског добитка који није у сразмери са оним што су улагали бринући о примаоцу издржавања – каже Константиновић.

Према његовом мишљењу, највећи проблем представља што судски процеси око раскида уговора пред судом предуго трају, просечно две и по до три године, дешава се да стара лица некада и не доживе окончање поступка.

– По закону, лекар, медицинско особље, и други који раде са старим лицима, не могу склопити са њима уговор, осим ако не добију сагласност Центра за социјални рад, као надлежног органа старатељства – каже Гордана Вуковић, портпарол парничног одељења Првог основног суда у Београду.

Она објашњава да обе стране у самом уговору одређују међусобне обавезе, као и да је прималац издржавања дужан да достави суду доказ о томе да заиста има у поседу некретнину или земљу, која је предмет уговора.

– Суду је битно да тај уговор, како закон предвиђа, мора бити закључен у писменом облику, мора бити оверен од судије. Пре него што то учини, судија је дужан да прочита странкама уговор и упозори примаоца издржавања на то да имовина која је предмет уговора не улази у његову заоставштину и да се том имовином не могу намирити нужни наследници – истиче Вуковићева.

У Првом општинском суду тренутно има око 300 предмета у којима се тражи раскид или поништај уговора о доживотном издржавању. Најчешћи разлог због којег се покрећу овакве парнице су поремећени међусобни односи, због којих је онемогућено испуњавање одредби уговора.

– Дешава се и да старији људи некада мало из хира, или зато што добију бољу понуду, траже раскид, али ако су заиста поремећени односи, онда суд нема избора него да раскине такав уговор. Ако се то деси, прималац издржавања је дужан да обезбеди накнаду за све што је примио, односно да надокнади уложено особи која се бринула о њему – истиче Вуковићева.

Она наводи да наследници неретко захтевају утврђивање ништавости уговора због неспособности за расуђивање, доказујући да стара особа није била способна за расуђивање када је склапала уговор.

Јелена Чалија