Живот кошта 500.000 динара

Живот изгубљен у рату 1999. године вреди око 500.000 динара, говори досадашња судска пракса у Србији. Наиме, отприлике толика сума исплаћивана је током последњих годину дана као нематеријална штета породицама погинулих војника и полицајаца, настрадалих током државне службе, док наследници погинулих цивила до сада нису обештећивани.
Међутим, Општински суд у Новом Пазару недавно је донео првостепену пресуду по којој је Министарство одбране, испред државе Србије, обавезно да наследницима петоро цивила, погинулих приликом ваздушног напада НАТО-а, исплати одштету у укупном износу од 13,5 милиона динара. Иако предстоји другостепено суђење у Окружном суду у Новом Пазару, ова пресуда је значајна јер је први пут пресуђено да је држава обавезна да обештети породице цивила погинулих 1999. године. Међу правницима се тим поводом повела полемика о томе да ли је рат "виша сила", јер ако јесте, онда не постоји директна одговорност државе за страдале у бомбардовању.

Рат и политика

– Рат као друштвена појава је предвидљив, може се избећи мудром државном политиком. То важи и за сукоб из 1999. године, што значи да је Србија дужна да обештети породице настрадалих – каже адвокат Драган Нововић, заступник наследника породица петоро грађана Новог Пазара погинулих приликом бомбардовања стамбене зграде 31. маја 1999. године.

У правосуђу, посебно судовима, уздржани су при оцењивању значаја овог поступка, наглашавајући да је реч тек о првостепеној пресуди. Страдање грађана Новог Пазара није једина трагедија која је, на захтев породица погинулих, дошла до суда. Заправо, већ је створена судска пракса која не даје пуно наде породицама настрадалих.

Наиме, по тужби са подручја Ниша, пресуђено је да је непосредни узрок погибије једног грађанина НАТО агресија и да у том случају нема одговорности Србије, јер да би држава била одговорна за збивања током ратног стања, та одговорност мора бити прецизирана у закону. Штавише, чак и када би до цивилних жртава дошло због кретања војске, која је на пример заузела положај у насељу, судови не би могли да процењују одговорност државе јер је примарни задатак оружаних снага у рату супротстављање агресору.

Теоретски, одштетни захтев против НАТО-а могао је да се води и пред судовима у Србији, када би ова алијанса или нека држава чланица пристале да буду страна у поступку. То се није десило ни када је пред судом у Краљеву покушано вођење одштетног поступка за робовски рад у Немачкој током Другог светског рата. Амбасада ове земље је обавестила суд, потпуно у складу са овдашњим прописима, да не прихвата учешће у спору и на томе се све завршило.

Солидарност са страдалима

Неки адвокати сматрају да би цивилне жртве бомбардовања НАТО-а могле потражити одштету пред судовима држава чланица алијансе. У Немачкој се још увек одлучује да ли да се прихвати тужба породица погинулих приликом бомбардовања Варварина 30. маја 1999. године, дан пре поменутог ваздушног напада у Новом Пазару. С друге стране, Суд за људска права у Стразбуру одбацио је као недопуштену тужбу родбине настрадалих приликом бомбардовања РТС-а.

Посебан проблем за наследнике цивила погинулих током рата 1999. године су рокови за подношење тужби пред домаћим судовима пре наступања застарелости, од три до пет година, који су – прошли. Нових парница против државе не може да буде, пред судовима су само тужбе које су благовремено поднете.

Без обзира на мале шансе родбине погинулих цивила за наплату штете, у правосуђу сматрају да би држава овај проблем требало да реши посебним законом или уредбом. У Србији, иначе, због економских прилика одштетни захтеви заостају за сумама које се за губитак живота исплаћују у западним државама, али би законом прописано обештећење било гест солидарности државе са породицама погинулих грађана.

-----------------------------------------------------------

Ратни злочини не застаревају

– У Закону о облигационим односима јасно је наведено да је онај ко је направио штету дужан да је надокнади, сем ако докаже да није крив. У случајевима бомбардовања цивилних циљева током рата 1999. године, што је ратни злочин, јасно је да је штету направио НАТО, а не Војска Југославије. Оружане снаге једне мале државе нису могле да зауставе најјачу војну силу у свету, па ни по тој линији држава не може да буде одговорна за погибије цивила – објашњава адвокат Сава Анђелковић који заступа Удружење цивилних жртава бомбардовања НАТО-а.

По његовом мишљењу, једино исправно је тражити одштету од НАТО-а, као што се то покушава пред судовима у Немачкој у случају "Варварин". Анђелковић напомиње да су рокови за подношење тужби за одштету, у смислу класичних парница, прошли, али је могуће покретање поступака због ратних злочина, па на основу њих поставити одштетни захтев. Такви процеси, извесно је, трајали би веома дуго, с неизвесним исходом.