Život košta 500.000 dinara

Život izgubljen u ratu 1999. godine vredi oko 500.000 dinara, govori dosadašnja sudska praksa u Srbiji. Naime, otprilike tolika suma isplaćivana je tokom poslednjih godinu dana kao nematerijalna šteta porodicama poginulih vojnika i policajaca, nastradalih tokom državne službe, dok naslednici poginulih civila do sada nisu obeštećivani.
Međutim, Opštinski sud u Novom Pazaru nedavno je doneo prvostepenu presudu po kojoj je Ministarstvo odbrane, ispred države Srbije, obavezno da naslednicima petoro civila, poginulih prilikom vazdušnog napada NATO-a, isplati odštetu u ukupnom iznosu od 13,5 miliona dinara. Iako predstoji drugostepeno suđenje u Okružnom sudu u Novom Pazaru, ova presuda je značajna jer je prvi put presuđeno da je država obavezna da obešteti porodice civila poginulih 1999. godine. Među pravnicima se tim povodom povela polemika o tome da li je rat "viša sila", jer ako jeste, onda ne postoji direktna odgovornost države za stradale u bombardovanju.

Rat i politika

– Rat kao društvena pojava je predvidljiv, može se izbeći mudrom državnom politikom. To važi i za sukob iz 1999. godine, što znači da je Srbija dužna da obešteti porodice nastradalih – kaže advokat Dragan Novović, zastupnik naslednika porodica petoro građana Novog Pazara poginulih prilikom bombardovanja stambene zgrade 31. maja 1999. godine.

U pravosuđu, posebno sudovima, uzdržani su pri ocenjivanju značaja ovog postupka, naglašavajući da je reč tek o prvostepenoj presudi. Stradanje građana Novog Pazara nije jedina tragedija koja je, na zahtev porodica poginulih, došla do suda. Zapravo, već je stvorena sudska praksa koja ne daje puno nade porodicama nastradalih.

Naime, po tužbi sa područja Niša, presuđeno je da je neposredni uzrok pogibije jednog građanina NATO agresija i da u tom slučaju nema odgovornosti Srbije, jer da bi država bila odgovorna za zbivanja tokom ratnog stanja, ta odgovornost mora biti precizirana u zakonu. Štaviše, čak i kada bi do civilnih žrtava došlo zbog kretanja vojske, koja je na primer zauzela položaj u naselju, sudovi ne bi mogli da procenjuju odgovornost države jer je primarni zadatak oružanih snaga u ratu suprotstavljanje agresoru.

Teoretski, odštetni zahtev protiv NATO-a mogao je da se vodi i pred sudovima u Srbiji, kada bi ova alijansa ili neka država članica pristale da budu strana u postupku. To se nije desilo ni kada je pred sudom u Kraljevu pokušano vođenje odštetnog postupka za robovski rad u Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata. Ambasada ove zemlje je obavestila sud, potpuno u skladu sa ovdašnjim propisima, da ne prihvata učešće u sporu i na tome se sve završilo.

Solidarnost sa stradalima

Neki advokati smatraju da bi civilne žrtve bombardovanja NATO-a mogle potražiti odštetu pred sudovima država članica alijanse. U Nemačkoj se još uvek odlučuje da li da se prihvati tužba porodica poginulih prilikom bombardovanja Varvarina 30. maja 1999. godine, dan pre pomenutog vazdušnog napada u Novom Pazaru. S druge strane, Sud za ljudska prava u Strazburu odbacio je kao nedopuštenu tužbu rodbine nastradalih prilikom bombardovanja RTS-a.

Poseban problem za naslednike civila poginulih tokom rata 1999. godine su rokovi za podnošenje tužbi pred domaćim sudovima pre nastupanja zastarelosti, od tri do pet godina, koji su – prošli. Novih parnica protiv države ne može da bude, pred sudovima su samo tužbe koje su blagovremeno podnete.

Bez obzira na male šanse rodbine poginulih civila za naplatu štete, u pravosuđu smatraju da bi država ovaj problem trebalo da reši posebnim zakonom ili uredbom. U Srbiji, inače, zbog ekonomskih prilika odštetni zahtevi zaostaju za sumama koje se za gubitak života isplaćuju u zapadnim državama, ali bi zakonom propisano obeštećenje bilo gest solidarnosti države sa porodicama poginulih građana.

-----------------------------------------------------------

Ratni zločini ne zastarevaju

– U Zakonu o obligacionim odnosima jasno je navedeno da je onaj ko je napravio štetu dužan da je nadoknadi, sem ako dokaže da nije kriv. U slučajevima bombardovanja civilnih ciljeva tokom rata 1999. godine, što je ratni zločin, jasno je da je štetu napravio NATO, a ne Vojska Jugoslavije. Oružane snage jedne male države nisu mogle da zaustave najjaču vojnu silu u svetu, pa ni po toj liniji država ne može da bude odgovorna za pogibije civila – objašnjava advokat Sava Anđelković koji zastupa Udruženje civilnih žrtava bombardovanja NATO-a.

Po njegovom mišljenju, jedino ispravno je tražiti odštetu od NATO-a, kao što se to pokušava pred sudovima u Nemačkoj u slučaju "Varvarin". Anđelković napominje da su rokovi za podnošenje tužbi za odštetu, u smislu klasičnih parnica, prošli, ali je moguće pokretanje postupaka zbog ratnih zločina, pa na osnovu njih postaviti odštetni zahtev. Takvi procesi, izvesno je, trajali bi veoma dugo, s neizvesnim ishodom.