Последња грчка богиња

Мелина Меркури (1920–1994 ), икона 20. века, чувена глумица и министарка културе Грчке, била је једна од најзанимљивијих и најзначајнијих жена модерне грчке историје.

Врсна глумица, политичарка, министарка културе, амбасадорка добре воље, певачица, списатељица... Али највише од свега била је – Гркиња! На веома занимљив начин преплиће се њена лична историја, историја њене породице, са историјом Грчке. Отац Стаматис, познати ројалиста, био је најмлађи члан грчког парламента, касније члан европског парламента, а деда Спирос Меркурис био је градоначелник Атине тридесет година, између два рата, када је то било више него бити краљ Грчке. Њен деда, Велики Спирос, био је први мушкарац у кога је била заљубљена, а он ју је обожавао.

Звали су је последња грчка богиња и некрунисана краљица Грчке. Обожавала је своју земљу, годинама била промотор грчког туризма. Често је умела да каже: „Ако нисте видели Грчку и њена острва, нисте живели... Благословена грчка острва.“

„Родила сам се као Гркиња и умрећу као Гркиња, а пуковник Патакос родио се као фашиста и умреће као фашиста...“ изговорила је у Њујорку на вест да јој је војна хунта у Грчкој (1967–1974) одузела грчко држављанство и забранила повратак у земљу. У аутобиографији каже:

„Нећу писати са скромношћу или уздржаношћу, јер нисам ни скромна ни уздржана. Ако вам се у једном тренутку учини да сам распуштена хедонисткиња, а у другом да сам Јованка Орлеанка, то долази отуда што јесам хедонисткиња и јесам Јованка Орлеанка. Треба одмах да додам да сам Јованка Орлеанка тек након 1967. То је година у којој је на Грчку пало проклетство пуковника. Улога Јованке ми не пристаје. У позоришту и на филму, где зарађујем за живот, то би назвали „неприродна подела улога“. Али то је улога која ми се „заломила“, а у времену у коме живимо таква улога могла би да задеси сваког од нас.“

Хероина антифашизма, страстан борац за слободу Грчке у којој је рођена демократија, у егзилу пише своју потресну аутобиографију преведену на тридесет језика. То је сведочење жене и уметнице која је живела и борила се у свету мушкараца, у коме је умела да пронађе свој мали женски пут. То је и прича о европској левици и њеној солидарности. Прича о томе како је чувена ројалисткиња постала левичарка, а затим грађанка. Кроз књигу пролазе многе славне личности које су обележиле 20. век, глумица Грета Гарбо, новинарка Оријана Фалачи, књижевница Франсоаз Саган, Жан-Пол Сартр...

Ту су и њени саборци и пријатељи, композитори Теодоракис, Хаџидакис, писац Казанцакис, нобеловац Елитис, редитељ Коста Гаврас... Ту је и Андреас Папандреу, оснивач Пасока (отац Јоргоса Папандреуа) на чији наговор улази у политику.

Осамдесетих година (1981– 1990), била је министарка културе која је из корена променила слику Грчке у земљи и у свету. Из тог периода, чувена је њена реченица: „Култура је тешка индустрија Грчке“. Кажу, да је у њено време, у Грчкој уведен медијски бонтон, по коме су прве информације у вестима биле вести из културе...

Једина и јединствена, остаће запамћена широм света по филму: „Никад недељом“, који је режирао њен дугогодишњи сапутник редитељ Жил Дасен, и по песми: „Деца Пиреја“ из тог филма. Њен допринос европској и светској култури такође је огроман. Ауторка је идеје Градови – метрополе културе Европе (1985), која је и данас једна од најзначајнијих европских културних манифестација, а за коју се припрема Београд.

Оснивач је Европске фондације Медија – за подршку филмовима, уметницима и уметности. Била је симбол борбе за повратак непроцењивог античког блага, опљачканог током векова и расељеног по музејима света. На самрти, својим сународницима оставила је у аманет да наставе њену борбу:

„Када се наша блага врате под Акропољ, ја ћу се поново родити!“ Била је и иницијатор оснивања новог прекрасног Музеја на Акропољу, али нажалост није доживела његово отварање. Са некадашњим председником Француске Франсоа Митераном иницирала је изградњу нове Александријске библиотеке. И данас се приповеда како су уз помоћ неких моћних жена са истока у рекордном року скупили новац за изградњу највећег и најпознатијег светског храма књиге.

По образовању је била глумица. Завршила је Националну школу глуме у Атини, у почетку играла у позоришту да би се касније определила за филм. Прву улогу на великом платну добила је у Кокојанисовој „Стели“ (1959), да би после сусрета са Жилом Дасеном у његовој режији снимила филмове: „Никад недељом“ (1960, гран-рпи Канског фестивала за улогу проститутке Илије), „Федра“ (1962), „Топкапи“ (1964) и друге...

Још као млада била је заражена вирусом позоришта. Ево њене исповести: „Имала сам десет година. Обукла сам мајчину одећу и ушла у неки од забрањених кафеа. Плесала сам. Плесала сам за друге људе. Мистериозни острвски телеграф довео је моју мајку у року од неколико минута.

Добила сам величанствен, монументалан шамар. Али то није било од значаја. Шамари буду и прођу, и на крају падају у заборав. Оно што ми се догодило било је далеко веће и трајније. У том кафеу венчала сам се са позориштем...“