Poslednja grčka boginja

Melina Merkuri (1920–1994 ), ikona 20. veka, čuvena glumica i ministarka kulture Grčke, bila je jedna od najzanimljivijih i najznačajnijih žena moderne grčke istorije.

Vrsna glumica, političarka, ministarka kulture, ambasadorka dobre volje, pevačica, spisateljica... Ali najviše od svega bila je – Grkinja! Na veoma zanimljiv način prepliće se njena lična istorija, istorija njene porodice, sa istorijom Grčke. Otac Stamatis, poznati rojalista, bio je najmlađi član grčkog parlamenta, kasnije član evropskog parlamenta, a deda Spiros Merkuris bio je gradonačelnik Atine trideset godina, između dva rata, kada je to bilo više nego biti kralj Grčke. Njen deda, Veliki Spiros, bio je prvi muškarac u koga je bila zaljubljena, a on ju je obožavao.

Zvali su je poslednja grčka boginja i nekrunisana kraljica Grčke. Obožavala je svoju zemlju, godinama bila promotor grčkog turizma. Često je umela da kaže: „Ako niste videli Grčku i njena ostrva, niste živeli... Blagoslovena grčka ostrva.“

„Rodila sam se kao Grkinja i umreću kao Grkinja, a pukovnik Patakos rodio se kao fašista i umreće kao fašista...“ izgovorila je u Njujorku na vest da joj je vojna hunta u Grčkoj (1967–1974) oduzela grčko državljanstvo i zabranila povratak u zemlju. U autobiografiji kaže:

„Neću pisati sa skromnošću ili uzdržanošću, jer nisam ni skromna ni uzdržana. Ako vam se u jednom trenutku učini da sam raspuštena hedonistkinja, a u drugom da sam Jovanka Orleanka, to dolazi otuda što jesam hedonistkinja i jesam Jovanka Orleanka. Treba odmah da dodam da sam Jovanka Orleanka tek nakon 1967. To je godina u kojoj je na Grčku palo prokletstvo pukovnika. Uloga Jovanke mi ne pristaje. U pozorištu i na filmu, gde zarađujem za život, to bi nazvali „neprirodna podela uloga“. Ali to je uloga koja mi se „zalomila“, a u vremenu u kome živimo takva uloga mogla bi da zadesi svakog od nas.“

Heroina antifašizma, strastan borac za slobodu Grčke u kojoj je rođena demokratija, u egzilu piše svoju potresnu autobiografiju prevedenu na trideset jezika. To je svedočenje žene i umetnice koja je živela i borila se u svetu muškaraca, u kome je umela da pronađe svoj mali ženski put. To je i priča o evropskoj levici i njenoj solidarnosti. Priča o tome kako je čuvena rojalistkinja postala levičarka, a zatim građanka. Kroz knjigu prolaze mnoge slavne ličnosti koje su obeležile 20. vek, glumica Greta Garbo, novinarka Orijana Falači, književnica Fransoaz Sagan, Žan-Pol Sartr...

Tu su i njeni saborci i prijatelji, kompozitori Teodorakis, Hadžidakis, pisac Kazancakis, nobelovac Elitis, reditelj Kosta Gavras... Tu je i Andreas Papandreu, osnivač Pasoka (otac Jorgosa Papandreua) na čiji nagovor ulazi u politiku.

Osamdesetih godina (1981– 1990), bila je ministarka kulture koja je iz korena promenila sliku Grčke u zemlji i u svetu. Iz tog perioda, čuvena je njena rečenica: „Kultura je teška industrija Grčke“. Kažu, da je u njeno vreme, u Grčkoj uveden medijski bonton, po kome su prve informacije u vestima bile vesti iz kulture...

Jedina i jedinstvena, ostaće zapamćena širom sveta po filmu: „Nikad nedeljom“, koji je režirao njen dugogodišnji saputnik reditelj Žil Dasen, i po pesmi: „Deca Pireja“ iz tog filma. Njen doprinos evropskoj i svetskoj kulturi takođe je ogroman. Autorka je ideje Gradovi – metropole kulture Evrope (1985), koja je i danas jedna od najznačajnijih evropskih kulturnih manifestacija, a za koju se priprema Beograd.

Osnivač je Evropske fondacije Medija – za podršku filmovima, umetnicima i umetnosti. Bila je simbol borbe za povratak neprocenjivog antičkog blaga, opljačkanog tokom vekova i raseljenog po muzejima sveta. Na samrti, svojim sunarodnicima ostavila je u amanet da nastave njenu borbu:

„Kada se naša blaga vrate pod Akropolj, ja ću se ponovo roditi!“ Bila je i inicijator osnivanja novog prekrasnog Muzeja na Akropolju, ali nažalost nije doživela njegovo otvaranje. Sa nekadašnjim predsednikom Francuske Fransoa Miteranom inicirala je izgradnju nove Aleksandrijske biblioteke. I danas se pripoveda kako su uz pomoć nekih moćnih žena sa istoka u rekordnom roku skupili novac za izgradnju najvećeg i najpoznatijeg svetskog hrama knjige.

Po obrazovanju je bila glumica. Završila je Nacionalnu školu glume u Atini, u početku igrala u pozorištu da bi se kasnije opredelila za film. Prvu ulogu na velikom platnu dobila je u Kokojanisovoj „Steli“ (1959), da bi posle susreta sa Žilom Dasenom u njegovoj režiji snimila filmove: „Nikad nedeljom“ (1960, gran-rpi Kanskog festivala za ulogu prostitutke Ilije), „Fedra“ (1962), „Topkapi“ (1964) i druge...

Još kao mlada bila je zaražena virusom pozorišta. Evo njene ispovesti: „Imala sam deset godina. Obukla sam majčinu odeću i ušla u neki od zabranjenih kafea. Plesala sam. Plesala sam za druge ljude. Misteriozni ostrvski telegraf doveo je moju majku u roku od nekoliko minuta.

Dobila sam veličanstven, monumentalan šamar. Ali to nije bilo od značaja. Šamari budu i prođu, i na kraju padaju u zaborav. Ono što mi se dogodilo bilo je daleko veće i trajnije. U tom kafeu venčala sam se sa pozorištem...“