Наставак анкете Писци бирају"

1. Који роман најбоље представља 20. век у домаћој књижевности?
2. Који роман најбоље дочарава исти век у светској књижевности?

Светлана Велмар-Јанковић
1. „Проклета авлија” Иве Андрића
2. „Хадријанови мемоари” Маргерит Јурсенар
На путу свог стваралачког истраживања, Андрић је у „Проклетој авлији” постигао врхунску усклађеност између доживљеног, мишљеног и смишљеног, обликованог и исказаног. Такав вид књижевне остварености догађа се једном у столећу или, можда, у једном миленијуму.
У књижевном кретању од двадесетог до другог века у истој, нашој ери, од модерних светских ратова до Хадријанових ратничких искустава, Маргерит Јурсенар је згушњавала време и постигла невероватну кондензацију, готово стапање људских искустава. При том је обликовала човекову судбину римског цара Хадријана, са свим посебностима његовог постојања и свим његовим моћима и немоћима као савршено препознатљивим и прихватљивим и читаоцу двадесет и првог века као и неком од будућих векова – ако се уопште тада буде читало.

Јелена Ленголд
1. „Беснило” Борислава Пекића
2. „Могућност острва” Мишела Уелбека
Једна велика раскрсница разноликих ужурбаних људи, у којој нико никога не примећује и сви хитају ка неком далеком месту, док се из потаје, глупим случајем или хиром судбине, Зло убацује међу њих претећи да их све претвори у дивље звери, спремне да се међусобно изуједају, пре него што и сами умру у ропцу – није ли ова Пекићева визија управо свет у коме смо провели своје животе?
Уелбек је, по мом мишљењу, у овом роману рекао готово све што о модерном свету има смисла рећи: живимо у времену врхунског парадокса, научног и технолошког напретка, који нам нису донели и душевни смирај, већ су нам, напротив, донели усамљеност, отуђење и бласфемичну нарцисоидну потребу да преваримо природу, коју је немогуће преварити.

Михајло Пантић
1. „Проклета авлија” Иве Андрића
2. „Процес” Франца Кафке
Живот је, нажалост, шири од књижевности, мада би можда било боље да је обрнуто. Хоћу да кажем, парафразирајући један Матићев наслов, да је прошли век тешко улазио у роман, ма колико се романсијери око тога трудили. Толико је тај минули век био испуњен пре свега уздасима и бесмислом да ми писање романа у њему личи на последњи покушај књижевности да реконструише какав-такав смисао света, да га колико може оправда, потврди, измисли, одржи на окупу и симболички представи. Дакле, мислим да ниједан велики роман који сам прочитао не успева да обухвати целокупно искуство живота у прошлом веку, увек је поље нереченог шире од поља оцртаног речима, што би се онда могло читати и као коначан пораз књижевности.
Али да не будем баш до краја катастрофичан, него конкретан, бирам два романа, нажалост, опет нажалост, суморна и тешка: „Проклету авлију” Иве Андрића и „Процес” Франца Кафке. И један и други роман индикативни су по много чему, и у знатној мери, онолико колико је њиховим писцима дато, рефлектују епоху у којој су настали. Оба то чине на посредан, алегоричан начин, књижевним средствима, што ми је посебно важно. Њихов симболички потенцијал је готово неисцрпан и негде се те две у њима приказане паралеле природе људске егзистенције, наизглед удаљене, укрштају у бесконачности. И Кафка и Андрић (оба средњоевропски писци) доводе у својим романима у фокус важно питање са којим нас је суочио 20. век. Реч је, наравно, о питању казне успостављене већ самим чином људског постојања, без обзира на стварну или непостојећу, непочињену кривицу, што нас враћа коренима књижевности, античким временима, на које је модерна књижевност дала своју верзију одговора. Бачен у свет, човек испашта, како год да се узме. Прошли век је додатно потенцирао ту истину и прилично крваво радио на измишљању нових верзија тога испаштања. Волео бих да је то неки весели век и да је у њему победио рокенрол, али, ето, трећи пут нажалост – није. Ствари су испале сасвим друкчије, јер су најбоље књиге написане у њему дубоко суморне и трагичне.

Зоран Ћирић
1. „Нечиста крв” Боре Станковића
2. „Дуги опроштај” Рејмонда Чендлера
Изабрао сам роман Боре Станковића зато што је у њему све тако сочно, тако порочно, тако људски, зато што је у њему све оно што је било забрањено у такозваној високој српској књижевности којој је одувек недостајала чулност и смелост, јер је академизам увек стерилисао садржај а писци су морали да се повинују тим идиотским догмама. Ово дело је непоновљиво на чудесан начин. Бора Станковић је показао како се може испричати прича натопљена људским соковима. Не мислим на крв и сузе, они су увек били добродошли. Бора Станковић је, као и Црњански и Растко Петровић, мајстор поетске прозе, а српској књижевности је увек недостајало разних приповедака. Али морао бих да додам и дело „Кад су цветале тикве” Драгослава Михаиловића, које је пример како испричати причу без филозофирања и дигресија, али врло чисто, прецизно, а опет тако емотивно.
Као што рече чувени редитељ Били Вајлдер, нико нема савршенију реченицу од Чендлера. Он је непревазиђен и у грађењу радње, ликова и атмосфере, и у вештини приповедања, и у монтажи секвенци која је довољно течна. То што га одређују као жанровског писца, није никакав минус. Међутим, пошто је реч о целом 20. веку, у књижевном смислу једног дугог периода, не бих могао да још не поменем Ернеста Хемингвеја и Исака Бабеља, а поготово два врхунска романа „Путовање накрај ноћи” Луја-Фердинанда Селина и „Под вулканом” Малколма Лоурија.