ПИСЦИ БИРАЈУ 4

1. Који роман најбоље представља 20. век у домаћој књижевности?

2. Који роман најбоље дочарава исти век у светској књижевности?

Миро Вуксановић

1. „Проклета авлија” Иве Андрића

2. „Уликс” Џејмса Џојса

„Проклета авлија”, резбарена као склопита кутија за реткости, истовремено је тачно метафорско име за двадесети век. Прелило се то име и на век што смо га тек начели. Андрићеву „Авлију” отварам, редом и широм, барем једном у години. Тако дочитавањима увежбавам да ли се може досегнути сањани циљ – сажетост у писању смисла. Нигде, у српској књижевности, на затворски стиснутом простору, нема онолико трагичности која сведочи да смо сви у „проклетој авлији”, али то не смемо да признамо.

„Уликс” Џејмса Џојса литерарни је јединац, у свему. Собом прекрива још једну моју књижевну а идеалистичку замисао. Редовно, и често, почињем да га читам и редовно прекидам, одустајем да бих се вратио. Такав поступак и истина у њему притврђују непомерљиво становиште да се апсолутни роман не може дочитати, да га не умемо у целости (но тек у деловима) разјашњавати, да на сијасет затамњених, кроз маглу поигравајућих начина саопштава да сви имамо свој Даблин с мало светлости и своју Итаку с које само понекад назиремо другу обалу.

Марко Видојковић

1. „Беснило”Борислава Пекића

2. „Блудни син” Чарлса Буковског

„Беснило” је написано у 20. веку, а мислим да савршено погађа глобализацију коју тек сада осећамо онако како је и он осећа у том роману. То је један високорелигиозан и крајње апокалиптичан роман, са јасним библијским симболима који наговештавају крај модерне цивилизације. Писан у духу трилера, роман „Беснило” је савршена бајка и за 20, и за 21. век. Мислим да књизи даје посебан квалитет то што је она, када је прочитате толико година по њеном настајању, и даље тако актуелна.

Изабрао сам роман Буковског пре свега зато што је настао у екстремно конзервативној средини какве су Сједињене Америчке Државе и због тога што описује тешко детињство на једини начин на који тешко детињство може да се опише. То је мој лични фаворит који се тако бруталним стилом бави једном тако нежном темом. Буковски је тек прошле године ушао у званичну лектиру америчких средњих школа, што је доказ колико је био испред свог времена. Био је први „од нас” који се усудио да пише о животу онако, дакле сурово и брутално, како је тај живот и вођен у 20. веку. Буковски је на тај начин утро стазу писцима 21. века који је још бржи, суровији и бруталнији од претходног, и охрабрио их да пишу о животу отворено и искрено, без обзира на то колико он грозан био или можда баш зато што је тако грозан.

Ласло Блашковић

1. „Употреба човека” Александра Тишме

2. „Ако једне зимске ноћи неки путник…” Итала Калвина

Мада је форма „Употребе човека” на први поглед дисперзивна, распрскавајућа (с великим бројем наративних рукаваца, дигресија које у једном трену постану главни ток, па се наједаред изгубе, улију у другу причу, да би се њихове ординарне мистерије разрешиле изнебуха, као успут, готово у полуреченици), ипак, на крају, читалац има утисак да је завршио правилан, геометријски прецизан, пун круг, да је управо обрнуо једну затворску или логорску шетњу, провозао се зидом смрти, сишао с вртоглавог рингишпила, после којег остаје само осећај мучнине и загушујуће левитације.

Пол Валери је маштао о експерименталној књизи која би била састављена од почетака славних романа. О овој необичној сањарији извештава нас Андре Бретон, у једном од својих, данас помало заборављених, „Манифеста надреализма”. Али, у литератури није ништа завршено, па је, случајно или не, овај задати пројекат, више од пола века потом, мајсторски реализовао Итало Калвино, начинивши неограничени роман „Ако једне зимске ноћи неки путник…”, у којем се читалачка фрустрација због прескакања краја меша с невероватним уживањем у текстуалној патњи. Уосталом, Калвино је истински маестро и кад се дотиче фантастике и неореализма, партизанског живота и свакодневља индустријске Италије, постмодернизма и екологије. Нема центра света, зато Итало говори: „Мој радни сто је моје острво, било где”, потпуно уроњен у литературу, дакле, у цео свет.

Васа Павковић

1. „Људи говоре” Растка Петровића

2. „Странац” Албера Камија

Од десетина и десетина домаћих и страних романа бирам ова два јер су својом формалном елеганцијом и тематском и идејном различитошћу добро покрили неке од есенцијалних карактеристика 20. века. Увек кад читам жанровски разнолике књиге Растка Петровића, чини ми се као да је с неке друге планете бануо у наш језик и нашу културу, уносећи у њих једном за свагда дух модерности, скоро да сам написао апсолутне.

Камијев роман књижевно супериорно проблематизује тему која би данас носила ознаку политичке некоректности, указујући да смо апсолутни странци у овом свету и да то остајемо док год смо у њему.