Златно доба прохибиције

Београд, март 2011. Мацан је стигао вечерњим летом из Малмеа, у клубу Куглаш чекао га је Пера Џо. Када ноћ одмакне, Блуз трију ће се придружити Бојана Стаменов и Ненад Златановић – деца београдског блуза. Њих двоје, као многи у публици, нису се ни родили када је све почело... Међу црно-белим фотографијама и избледелим плакатима, уз звуке „Куће излазећег сунца“ и звецкање пивских флаша, Блуз воз ће нас све повести далеко у прошлост.

Београд, март 1981. У DJ кабину клуба „505“, на петом спрату Машинског факултета, ушли су гитариста Влада Малешевић и басиста Ратко Лолић. Тврде да имају блуз бенд, свирали би пред „својима“. Семе блуза посејано је две године раније на програму Студија Б: Љубомир Вучковић „Вучко“ би у првим минутима суботе завртео „Wayfering Pilgrim“ Роја Бјукенена, а Влада Јеленковић дубоким гласом објавио „Блуз сат“ и почињала је шетња по историји блуза. Крајем зиме 1981. Вучкови сарадници Владислав Пејак и Ђорђе Ђорђевић „Џо Џо“ претворили су у јаву снове слушалаца објавом првих блуз вечери у Београду. На улицама је освануо рекламни плакат са поруком „Ако волите блуз...“, инспирисан истоименим албумом Мајкла Блумфилда, а на столовима понедељком крекер-послужење и летак са подацима о људима чија ће се музика преслушавати, текстовима песама или пригодним илустрацијама. Како у студентском клубу није било дозвољено точење „жестине“, Џо Џо и Влада су је доносили од куће и, по угледу на доба прохибиције, делили бесплатно људима у кабини.

Прва жива свирка догодила се почетком априла. За наступ Блуз квинтета тражила се „карта више“. Били су „стварни“, свирали су на неколико метара од нас, замишљали смо да смо у Чикагу. Ситнишем који су зарадили те вечери успели су да покрију трошкове превоза и штампања плаката. Чувши да је у Београду разрађена блуз сцена, једне априлске ноћи у посету Студију Б свратили су суботички музичари Драган Ружић „Мацан“ (гитара) и Роберт Тили (усна хармоника и вокал), оставивши на траци неколико снимака под именом After Midnight Band, као загревање пред Машинац. Блуз квинтет је убрзо наступио у оближњем Дадову, где је гитаристи Драгану Марковићу пришла девојка из публике изразивши жељу да научи да пева блуз. Била је то Зора Витас. Дебитовала је на затварању прве сезоне блуза на Машинцу, испраћена овацијама. Уз Блуз квинтет и After Midnight Band, на програму „Последњи блуз“ наступио је и састав Blues X, који је за ту прилику окупио гитариста Рок машине Видоја „Џинџер“ Божиновић: тако је отворен простор бројним ad hoc поставама које ће наредних година џемовати по граду.

Сезону 1981/1982. обележава појава нових бендова и концертних простора за блуз. На Машинцу су наступили Бар блуз бенд, први састав са трочланом дувачком секцијом, у којој се посебно истицао уснохармоникаш Петар Миладиновић „Пера Џо“ и Blue Horizon, који је водио Воја Божичковић, колекционар ретких плоча и професор марксизма у Петој београдској гимназији. У клубу „Ф“ Филозофског факултета представио се шабачки Блуз времеплов, који је предводио уснохармоникаш Јован Илић. Блуз квинтет је два пута напунио Скадарлијску пивару. У пролеће 1982. на Машинцу је дебитовао Стрип блуз бенд, први састав који је изашао из оквира пуког репродуковања америчко-енглеских узора, као и прва постава која је покушавала пробој и изван блуз заједнице. У освит Дана младости 1982, врата блузерима отворио је Дом културе Стари град, у то време један од најважнијих рокерских простора у граду. Групну свирку започели су Јован Илић и гитариста Мика Павловић, наставили Стрип блуз бенд и Блуз квинтет, а окончао Тунел Владе Јанковића „Џета“, са специјалним гостом Бранимиром Штулићем „Џонијем“. Присуство најутицајније личности новог таласа дало је догађају посебну медијску димензију.

Блуз дрво цвета: Marquee, Blok 45, Chess Blues Band, Subway, Junior Blues Band и West Coast Blues Band пењу се на бину Машинца. Блуз квинтет тријумфује на Другом БРОФ-у (1982), али убрзо остаје без Зоре Витас и, потом, Драгана Марковића, који се најпре појављује у обновљеном Blues X, a потом остварује сарадњу са (повратником из Италије) гитаристом Драгољубом Црнчевићем „Црнкетом“ у постави Dr. Project Point Blank. Црнчевићев рад на новој плочи Драгољубовог таксија, са америчким басистом Тимом Дејвисом и аустралијским бубњаром Мајклом Шулцом, окренуо се, на Марковићев предлог, у чисти блуз састава новог имена. Point Blank је први засвирао већином ауторске (Црнкетове) композиције и био први састав са потпуно професионалним наступом (имиџ усамљених каубоја са јенки шеширима и Дејви Крокет кожњацима, забаван сценски наступ, осмишљен пробој у медијима...). Албум „The Blues“ (1984) постао је први албум БГ блуза, као визиткарта за будуће деловање на целокупном простору Југославије.

Истовремено са Point Blankom, на београдским сценама пробијала су се два састава чији ће век трајања бити дуг и утицај изузетно дубок: Сирова кожа (Raw Hide) и Блуз трио. Међу новим просторима, највећи допринос даљој афирмацији БГ блуза дао је Таш клуб 202, на месту легендарног клуба Цепелин, одакле је радијске преносе за целу Србију реализовао тим емисије „Сав тај џез“ Београда 202, под девизом „Радио који се гледа“. Прилику су добили и нови састави, попут групе шеснаестогодишњака под именом Плава птица. На Палилулској олимпијади културе (ПОК 85, председник жирија био је Петар Јањатовић) овај састав је заузео друго место иза Октобра 1864, изводећи први велики хит БГ блуза „Travelin’ Song“.

У ноћи између 14. и 15. маја 1985. године, Таш клуб 202 је био поприште занимљивог хепенинга. Јован Илић и ја смо осмислили шест ad hoc постава са четрдесетак београдских блузера за наступ на Блуз самиту. По завршетку директног преноса, започео је најлуђи блуз џем сешн, до пет сати ујутро уз колективни „Sweet Home Chicago“. Била је ово увертира у оснивање Блуз синдиката, са циљем заједничког наступа у јавности и реализације компилацијског албума у продукцији Дадија Стојановића. Идеја је била преурањена: на прву заједничку плочу блузери ће чекати још девет година.

(Наставиће се)