Надлежност у траговима

Деценијама Београђани не могу да се извуку из наметнуте им клопке зване – ненадлежност. За надлежне то је богомдани спас од законске, политичке, или било какве одговорности, а за грађане то стање претвара се у свакодневни кошмар. Примера је безброј, а два најновија посебно скрећу пажњу јавности.

Тако се, на пример, директорка једне београдске школе, обраћајући се јавности поводом туче ђака у атару те установе, обрушила на новинара извештача са примедбама које су све друго само не смислене. За њу је битно да се ђаци нису потукли испред или у овом кабинету, него у другом, затим да није било више њих него тројица (!) и – тако редом у девет тачака. Њена очигледна идеја била је да се за сваки случај јавно осигура од било какве одговорности. Ваљда политичке и законске. Што су та деца условно и њени ђаци, зашто су се потукли и које су последице – најмање је важно.

Као што је, недавно, по функцији њен колега директор неке друге школе, објашњавајући сукоб омладинаца, спасоносно решење ситуације видео у изговору да се туча није догодила у школском дворишту него изван њега. То што су ђака извукли на улицу испред школске зграде и претукли га, што је ученик завршио у Ургентном центру са копчама на глави – мање је важно од његове намере да се што пре огласи ненадлежним на територији улице и тако избегне законску и политичку одговорност.

Безброј је примера заклањања надлежних од одговорности иза –  ненадлежности. Било да је реч о здравству – болнице су надлежност републичка, било да је реч о школама, јер су под истом ингеренцијом. Нарочито када је реч о саобраћајницама.

Како, с тим у вези, објаснити да, на пример, Београђани који живе дуж Ибарске магистрале свакодневно део пута до куће путују кроз мрачне пределе – три-четири километра од последње светиљке у Жаркову до Петловог брда. Одговор надлежних, па и њихова обећања да ће решити ту невољу десетина хиљада људи остајали су мртво слово на папиру. Крајње безбрижни, лаконски одговор задужених за проблеме Београђана је – Ибарска је у надлежности Републике! На питање до када ће то да буде тако, објашњење је док не буду измењене законске регулативе  и – ником ништа. Што народ по магли ноћу често настрада очигледно никога не занима.

Као да је тешко у непосредном саобраћању два надлештва решити тако крупне невоље које, за иронију, и не изискују нека велика улагања. Као да ти људи раде одвојено на две планете, па треба да прођу лунарне године не би ли се саставили, договорили и скратили муке својим поданицима.

Ни поменути директори школа, ни надлежни на градском и републичком нивоу, чини се, никада нису чули за реч – морална одговорност. Као да нису обавештени још у средњошколским данима да је директор школе у Крагујевцу октобра 1941. године своје ђаке могао да остави на немилост фашистима, остане у школском дворишту и спаси своју главу. Али, он то није учинио. Знао је, очигледно, за значење те две тако важне речи – морална одговорност.

Кажу да се на развијеном Западу демократија пре свега огледа у поштовању својих грађана и у савладавању њихових

свакодневних, пре свих, комуналних проблема. Код нас то схватање демократије, утисак је, по каткад, надлежни још нису, или неће да схвате.

Кријући се иза – ненадлежности.