Nadležnost u tragovima

Decenijama Beograđani ne mogu da se izvuku iz nametnute im klopke zvane – nenadležnost. Za nadležne to je bogomdani spas od zakonske, političke, ili bilo kakve odgovornosti, a za građane to stanje pretvara se u svakodnevni košmar. Primera je bezbroj, a dva najnovija posebno skreću pažnju javnosti.

Tako se, na primer, direktorka jedne beogradske škole, obraćajući se javnosti povodom tuče đaka u ataru te ustanove, obrušila na novinara izveštača sa primedbama koje su sve drugo samo ne smislene. Za nju je bitno da se đaci nisu potukli ispred ili u ovom kabinetu, nego u drugom, zatim da nije bilo više njih nego trojica (!) i – tako redom u devet tačaka. Njena očigledna ideja bila je da se za svaki slučaj javno osigura od bilo kakve odgovornosti. Valjda političke i zakonske. Što su ta deca uslovno i njeni đaci, zašto su se potukli i koje su posledice – najmanje je važno.

Kao što je, nedavno, po funkciji njen kolega direktor neke druge škole, objašnjavajući sukob omladinaca, spasonosno rešenje situacije video u izgovoru da se tuča nije dogodila u školskom dvorištu nego izvan njega. To što su đaka izvukli na ulicu ispred školske zgrade i pretukli ga, što je učenik završio u Urgentnom centru sa kopčama na glavi – manje je važno od njegove namere da se što pre oglasi nenadležnim na teritoriji ulice i tako izbegne zakonsku i političku odgovornost.

Bezbroj je primera zaklanjanja nadležnih od odgovornosti iza –  nenadležnosti. Bilo da je reč o zdravstvu – bolnice su nadležnost republička, bilo da je reč o školama, jer su pod istom ingerencijom. Naročito kada je reč o saobraćajnicama.

Kako, s tim u vezi, objasniti da, na primer, Beograđani koji žive duž Ibarske magistrale svakodnevno deo puta do kuće putuju kroz mračne predele – tri-četiri kilometra od poslednje svetiljke u Žarkovu do Petlovog brda. Odgovor nadležnih, pa i njihova obećanja da će rešiti tu nevolju desetina hiljada ljudi ostajali su mrtvo slovo na papiru. Krajnje bezbrižni, lakonski odgovor zaduženih za probleme Beograđana je – Ibarska je u nadležnosti Republike! Na pitanje do kada će to da bude tako, objašnjenje je dok ne budu izmenjene zakonske regulative  i – nikom ništa. Što narod po magli noću često nastrada očigledno nikoga ne zanima.

Kao da je teško u neposrednom saobraćanju dva nadleštva rešiti tako krupne nevolje koje, za ironiju, i ne iziskuju neka velika ulaganja. Kao da ti ljudi rade odvojeno na dve planete, pa treba da prođu lunarne godine ne bi li se sastavili, dogovorili i skratili muke svojim podanicima.

Ni pomenuti direktori škola, ni nadležni na gradskom i republičkom nivou, čini se, nikada nisu čuli za reč – moralna odgovornost. Kao da nisu obavešteni još u srednjoškolskim danima da je direktor škole u Kragujevcu oktobra 1941. godine svoje đake mogao da ostavi na nemilost fašistima, ostane u školskom dvorištu i spasi svoju glavu. Ali, on to nije učinio. Znao je, očigledno, za značenje te dve tako važne reči – moralna odgovornost.

Kažu da se na razvijenom Zapadu demokratija pre svega ogleda u poštovanju svojih građana i u savladavanju njihovih

svakodnevnih, pre svih, komunalnih problema. Kod nas to shvatanje demokratije, utisak je, po katkad, nadležni još nisu, ili neće da shvate.

Krijući se iza – nenadležnosti.