Шанса или колапс

Уместо увода, једно запажање: налазимо се при крају првог квартала 2011. године; прошле су пуне три године откако се светска економска криза осетила код нас, а само три године деле нас од укидања заштитних мера за српске пољопривредне производе, чиме ће српски аграр бити изложен оштрој конкуренцији и неравноправној борби с представницима развијенијих пољопривредних земаља. Дакле, тек с пролећа 2011. године у Србији сазрева свест да пољопривреда представља компаративну предност наше земље, самим тим и прилику за повећање производње, повећање извоза и, што нам је свима веома битно, отварање нових радних места.

Наведена констатација није изнета ради ликовања или накнадне памети компаније која се одавно окренула аграру као стратешком бизнису, већ пре свега као илустрација колико касно долазимо до свести о правој улози аграра у српској економији и колико нам је мало времена преостало да стање у овој области битно поправимо.

Колико смо, нажалост, далеко од развијених пољопривредних земаља (а то значи и од конкуренције) види се из свих података релевантних за сагледавање националне агроекономије. Србија извози пољопривредних производа за 1,65 милијарди евра. Извоз Мађарске већи је 2,5 пута, Аустрије скоро пет пута (с троструко мање обрадивих површина), Данске чак осам пута. Једно од првих објашњења зашто је тако, види се из односа аграрних буџета: у Србији он износи 300 милиона долара, у Хрватској је 2,5 пута већи, у суседној Мађарској осам пута.

Прва промена мора се огледати у одрицању од дугогодишње праксе да се аграрна политика третира као социјална политика. Демографијом и депопулацијом српског села, опстанком сиромашних делова руралног становништва, треба да се бави социјални део извршне власти и ту борбу да финансира из социјалног дела државног буџета. На другој страни, аграрни буџет мора да буде не само знатно већи него до сада, већ и усмерен у подршку успешној и ефикасној производњи, базираној на модерној, а не на традиционалној технологији. Само овакви производи имају могућност пласмана на друга тржишта. Све док се аграрне субвенције деле по хектару земљишта, а не по приносима, наша пољопривредна политика биће социјална политика, а не развојна.

Од државе се не очекује да сама уђе у њиве и започне производњу, али је реално очекивање да подржи мале произвођаче кроз систем приближавања модерних начина производње, повољнијих кредита, субвенционисање производње, поспешивање удруживања и кооперације с већим пољопривредним субјектима.

У вези с претходним је вишеструко штетна (а иначе и незаконита и неуставна) подела на мале и велике произвођаче у аграру. Истина је заправо сасвим супротна: велики и мали у аграру не само да нису непријатељи, него су природни савезници и партнери. Деле их заједнички интереси, при чему је сарадња с великим системима готово једини начин за мале произвођаче да опстану (други је наравно њихово удруживање у задруге и сличне организације).

У овакво партнерство „Делта аграр” верује дубоко и искрено и због тога ће у наредној години један од наших најважнијих послова у пољопривреди бити интензивирање кооперантске сарадње са што већим бројем српских сељака, у практично свим областима пољопривредне производње. Сарадња коју нудимо заснива се на производњи за познатог купца, што ће рећи на обезбеђеном пласману робе, чиме се решава један од највећих проблема пољопривредних произвођача.

Повећање аграрног буџета, измењена политика субвенција, подстицање удруживања произвођача као и повећања обрадивих комплекса, прве су на листи мера које се хитно морају применити у српском аграру. Укидање царина на увоз пољопривредних производа 2014. године практично је пред вратима – ако поменуте мере изостану или буду селективно и неодлучно спроведене, пољопривреда не само да неће бити велика српска шанса (а што реално јесте), већ ће бити бачена у борбу са страним конкурентима под потпуно неравноправним условима. Колапс српске пољопривреде у тим условима је неминован, а још једна шанса биће пропуштена.

Овај пут највероватније бесповратно.

Ауторка је генерални директор „Делта холдинга”

Јелена Крстовић

-----------------------------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

. Престали смо да робујемо традицији. Још од доласка на Балкан, навикли смо да једемо сваки дан.

. Кромпир, још једно подземље које скупо плаћамо.

. Многи сањају боље јуче.

. Кад изађемо из кризе, појавиће се криза идентитета. То више нећемо бити ми.

. Реформу пензионог система преживеће само уже руководство ПУПС-а.

. Кад нас нова влада буде извукла из кризе, питање је да ли ћемо давати знаке живота.

. Цене и стандард нам нису на истом нивоу. Цене су на крову, а стандард живи у подруму.

. Мало њих успева да живи од плате. Поготово они незапослени.

. Објективно, живимо одлично. Глад је субјективни осећај.

. Влада нам поручује да плаћањем рачуна за струју одајемо почаст великом Тесли.

Драгутин Минић