ВЕЉКО И САДАМОВИ БУНКЕРИ

Прво је хрватска штампа пре две године објавила да је бивши савезни секретар за народну одбрану некадашње велике Југославије, генерал армије Вељко Кадијевић постао саветник Пентагона за ратне операције у Ираку. Написао сам тада у "Политици" да је то, напросто, смешна прича. Но, прођоше две године, кад ето и једне београдске дневне новине, од пре неколико дана, имају велику причу о генералу Кадијевићу који, по изворима тих новина, "од 2003. године живи на Флориди и саветује Пентагон око Ирака".

Штавише, те наше новине тврде како је "генерал Кадијевић, некадашњи кадет чувене америчке војне академије Вест Поинт коју је завршио 1963. године, ангажован као ад хок саветник војне коалиције у Ираку за зараду од 1,5 милиона евра и да је он помогао Американцима да пронађу тајне војне бункере Садама Хусеина у припреми продора у Ирак". Београдске новине се поводом тих Садамових бункера позивају на својевремено писање немачке агенције ДПА. Дакле, откуд то повезивање генерала Кадијевића са Американцима и Садамовим бункерима? Зашто позивање баш на немачку агенцију у нашој дневној штампи, када се зна да су Садамове "скадове" преправљали управо немачки инжењери?

Као прво, генерал Кадијевић никада није био кадет америчке војне академије Вест Поинт, па логично није могао ни да је заврши. Војну академију Вест Поинт није похађао ни један официр из некадашње ЈНА, као ни један официр из Србије, барем до данас. Кадијевић је завршио генералштабни колеџ армије САД у Форт Левенворту, Канзас, у трајању од годину дана. Некадашња Југославија слала је своје официре на разна усавршавања у САД, али то су били курсеви, или школе и колеџи у трајању од неколико месеци до годину дана. Не и војна академија Вест Поинт где школовање траје четири године. Последњи официр ЈНА који је завршио Форт Левенворт био је пуковник Зоран Бошковић. Што се тиче академије Вест Поинт, тамо се данас школују и официри из Хрватске и Словеније, али још увек не и из Србије.

Када је реч о бункерима Садама Хусеина, треба се сетити времена пре почетка америчко-британске инвазије на Ирак у марту 2003. године. Вашингтон је тада оптужио Београд, али и Србе у БиХ да су војно помагали Ирак у време санкција и ембарга на испоруке војног материјала Садаму Хусеину. Избила је велика афера "Орао", названа по ремонтном заводу и фабрици авионских мотора "Орао" у Бијељини. У оптужбе против "Орла" из Републике Српске и службеног Београда укључила се и Међународна кризна група преко својих представника у Београду са тврдњама "да смо Садаму Хусеину продали елементе за производњу крстарећих и балистичких ракета, прецизне жироскопе за крстареће пројектиле, софистициране летелице са даљинским управљањем, РПВ технологију ради претварања ирачких авиона миг-21 у беспилотне крстареће ракете, радаре за самонавођење...". Тај врло амбициозан извештај имао је десет поглавља са закључним препорукама властима у Београду, али и међународној заједници, "како применити доследан и сталан притисак на Београд да се предузму потребне реформе, користећи и условљавање као позитивно средство да би се ушло у евроатлантске интеграције".

У Републици Српској, али и у Београду, подигла се "велика прашина", неки кадрови су смењени, а у фабрици "Орао" смењени су сви директори. Кључни "доказ" кривице директора "Орла" био је енглески превод једног документа на арапском језику, који иначе нико није могао да види у оригиналу.

Затим су Американци напали Ирак, прецизно бомбардовали све ирачке подземне објекте и командне центре и свет је био задивљен новом технологијом прецизности. После неког времена афера "Орао" се стишала, сви директори фабрике у Бијељини враћени су на своја места и данас успешно раде. У Ираку нико није пронашао ни једно од оружја, за које је оптужена фабрика "Орао" и службени Београд. Па где је била онда "Квака 22"? Зашто су нас тада, уочи инвазије на Ирак у марту 2003. године тако жестоко прибили на стуб срама? Зато да би се Београд присилио да преда Американцима све планове и техничку документацију свих подземних објеката које је у Ираку својевремено изградила некадашња велика Југославија. И тадашња српска влада то је и учинила. Дали смо Американцима све што су тражили и зато су и могли тако прецизно да гађају подземне инсталације и објекте у Ираку. Србија је дискретно војно помогла Америци у Ираку 2003. године више од било којег америчког савезника. Допринели смо тако да је у Ираку за време бомбардовања било много мање цивилних жртава као колатералне штете, али је наша колатерална штета то што – више нико у свету неће узети српске фирме да му изводе радове на војним објектима.