Косовска несаница немачког канцелара

Рат и мемоари политичара и државника у једном детаљу су слични: представљају наставак (исте) политике само другим средствима. У случају Герхарда Шредера чија исповест управо доводи атмосферу на немачкој политичкој сцени до усијања је баш такав случај: бивши канцелар бије на преко пет стотина страна тек изашле књиге, изнова неке старе битке. Са његовим некадашњим пријатељима и потом љутим противницима (Оскар Лафонтен) и синдикалним шефовима, на пример, које директно оптужује за превремени одлазак са власти, и, коначно, наследницом Ангелом Меркел.
Њу истина, готово, игнорантски, и не спомиње у књизи, али је у интервјуима који су, као ватрена припрема, пратили појављивање мемоара, маркетиншки интригантно, констатовао да је – неспособна.

Сама промоција књиге у четвртак у централи Социјалдемократске партије у Берлину, која је и сценски до минуциозности била испланирана – над "политичким унуком" Шредером се, као да му даје благослов, заштитнички надносила бронзана рука великог Вилија Бранта – представљала је велики политички спектакл.

Иако му је списатељски дар тањи од талента двојице великих канцелара које су дали социјалдемократи пре њега, Бранта и Хелмута Шмита – Шредер је надмашио све претходнике по висини хонорара: угледна издавачка кућа "Хофман и Кампе" исплатила му је милион евра (почетни тираж штампан је, иначе, у 160.000 примерака), пошто је из надметања испао велики Бертелсман који је нудио "само" 750.000.

Из седмогодишње владавине, као најтежа искушења и "три непроспаване ноћи", бивши канцелар издваја Косово (бенигна ознака за бомбардовање Југославије 1999), Авганистан и – тежак пораз социјалдемократа у њиховој тврђави, покрајини Северној Рајни Вестфалији, који га је, иначе, натерао да од шефа државе Хорста Келера затражи распуштање Бундестага и расписивање парламентарних избора годину дана пре рока, који су означили крај његове политичке каријере.

Да ли засвагда? Он сам, тренутно, тврди да се неће враћати у политику, али загонетно скреће пажњу на један породични детаљ и гене: његова мајка Ерика има 93 године и још се добро држи.

Кад је о "Косову" реч, Шредер пише да је страховао за судбину немачких војника које шаље у "неизвесну будућност".

"Све време опседало ме је питање, чиме бих могао да оправдам губитак њихових живота. Такве ванредне ситуације, и свест о одговорности за живот и смрт (других) људи, представљају велико оптерећење за положај канцелара", записао је Шредер.

Књига је, иначе, конципирана као Шредеров политички манифест, не само насловом "Одлуке – мој живот у политици". Своју приватност је свео, углавном, на сиротињско детињство ("били смо често гладни..."), на шта се, иначе, често позивао кад је хтео да докаже изворну припадност социјалдемократији.

У овом поглављу централно место добила је његова мајка, "Лавица", која је стоички подносила невоље: Шредеров отац Фриц погинуо је као војник Вермахта у Румунији кад је дечаку било свега шест месеци, њен други муж је умро од туберкулозе коју годину после рата.

Из породичног круга споменуо је две сестре и брата (по мајци), с којим је, каже, прекинуо сваку везу. Незапослени брат Лотар Фоселер је покушао да заради мало пара и скрене пажњу на себе – Шредер је уверен да су га на то натоциљали подло неки људи и издавачи – књигом под насловом "Мој брат, нажалост, канцелар".

-----------------------------------------------------------

Хуманитарни циљ"

Било ми је сасвим јасно да је многима у странци и у друштву уопште била неприхватљива идеја да ће немачки војници, у овом случају пилоти, поново интервенисати у региону који је толико пропатио под немачком окупацијом у Другом светском рату... Али, био сам уверен да је неопходно активно немачко учешће... Сада, на прагу 21. века, чинило ми се да прави изазов није само да угушимо најновији пожар на Балкану, већ да том региону донесемо мир... Циљ је био искључиво хуманитарни. (...)

Москва је дуго давала утисак да стоји на страни Београда због неког свесловенског сентимента. Тај савез је српски председник Милошевић могао да користи као кец из рукава. Служи на велику част немачком министарству спољних послова што је коначно убедило неодлучну Русију да је управо у њеном интересу да ускрати подршку Београду.