Критика непрочитаног закона

Као адвокат, али и као један од девет чланова комисије која је радила на изради нацрта закона о адвокатури, осећам обавезу да реагујем на текст младог колеге Феђе Димовића, адвоката из Београда, објављен под насловом „Адвокати нису батерије за корпорације” („Политика”, 18. март).

Наиме, морам да приметим да колега уопште није погледао нацрт новог закона о адвокатури, баш као ни они од којих је преузео информације, боље рећи дезинформације с којима се обратио читаоцима „Политике”. Колега Димовић је, баш као и сви адвокати, имао могућност да се обрати комисији која је радила на нацрту новог закона, али то није учинио, баш као ни они који су против закона штрајковали.

Дакле облици организовања професије у новом нацрту закона о адвокатури су исти као што су били много пре рођења колеге Димовића, а то су: адвокат, заједничка адвокатска канцеларија и ортачко адвокатско друштво. Ако колега Димовић мисли да су ортачка друштва оно ново што ће поробити адвокатуру, морам да га обавестим да тај облик организовања у адвокатури постоји више од тридесет година и као што сви можете да видите нико није због тога изгубио посао.

Разочаран сам и сазнањем да млади колега Димовић на своју будућност, ако је то адвокатура, гледа очима пензионера у овој професији. Наиме, за очекивати је од некога ко креће у ову, како и сам мисли, надасве важну и цењену (у другим културама) професију, да познаје главне међународне декларације о адвокатури и најважније принципе прокламоване од свих међународних адвокатских асоцијација. С обзиром на то да је циљ наше политике укључивање у ЕУ, колега би требало да познаје и основне директиве уније које се тичу наше професије, као и захтеве Светске трговинске организације у вези са либерализацијом пословања адвоката у свету.

Дакле, рад страних адвоката је предвиђен, што колега не зна, и сада важећим законом о адвокатури, а не предвиђа се реципроцитет у обављању ове професије (који је искључен на глобалном нивоу када је адвокатура у питању). Знам да колега не зна да може поступати као српски адвокат у Енглеској или Белгији и Француској. А да је прочитао одредбе новог закона о адвокатури могао је да закључи да је рад страних адвоката врло рестриктиван и да је лакше стећи српско држављанство за странца него да буде пуноправан адвокат са домаћим адвокатом.

Што се тиче осигурања, колега би требало да зна да тај институт штити и адвокате и наше клијенте и да сума осигурања која ће бити примењена не би требало да буде висока. Осим тога, Србија је последње острво у Европи (и на Балкану) које нема уведено осигурање, од чега адвокати могу имати само користи. У сваком случају, адвокатура би требало да се са легислативом и проблемима носи у оквиру професије да би она заиста била независна, а не да се заштита тражи од државе (колеге су на цичи зими штрајковале пред Министарством правде против закона који нису очигледно ни погледали). Тиме се показује да се од извршне власти тражи да „независној” адвокатури помогне тако што ће интервенисати када је у питању закон који су написали пре свега најугледнији адвокати Србије. Иначе, од 3.200 београдских адвоката на такозваном штрајку Адвокатске коморе Београда испред Министарства правде није било више од 50-60 колега адвоката који нису ни знали ко их и зашто организује.

Зато смо још више убеђени у исправност одлуке да свако ко жели да постане адвокат мора да познаје статут коморе у коју се уписује, статут Адвокатске коморе Србије, закон о адвокатури и основне принципе адвокатске професије у свету као и кодекс професионалне етике адвоката. Да је колега Димовић био упознат са овим документима никада не би написао поменути текст у „Политици”.

На крају рецимо и то да је нацрт закона о адвокатури Србије био предмет експертске оцене Европске уније адвоката и у финалном закључку је наведено да је реч о једном од најмодернијих европских закона о адвокатури који у свему обезбеђује поштовање основних принципа професије, саморегуларност, независност…, а све у складу са јавним интересом.

адвокат, Београд