Kritika nepročitanog zakona

Kao advokat, ali i kao jedan od devet članova komisije koja je radila na izradi nacrta zakona o advokaturi, osećam obavezu da reagujem na tekst mladog kolege Feđe Dimovića, advokata iz Beograda, objavljen pod naslovom „Advokati nisu baterije za korporacije” („Politika”, 18. mart).

Naime, moram da primetim da kolega uopšte nije pogledao nacrt novog zakona o advokaturi, baš kao ni oni od kojih je preuzeo informacije, bolje reći dezinformacije s kojima se obratio čitaocima „Politike”. Kolega Dimović je, baš kao i svi advokati, imao mogućnost da se obrati komisiji koja je radila na nacrtu novog zakona, ali to nije učinio, baš kao ni oni koji su protiv zakona štrajkovali.

Dakle oblici organizovanja profesije u novom nacrtu zakona o advokaturi su isti kao što su bili mnogo pre rođenja kolege Dimovića, a to su: advokat, zajednička advokatska kancelarija i ortačko advokatsko društvo. Ako kolega Dimović misli da su ortačka društva ono novo što će porobiti advokaturu, moram da ga obavestim da taj oblik organizovanja u advokaturi postoji više od trideset godina i kao što svi možete da vidite niko nije zbog toga izgubio posao.

Razočaran sam i saznanjem da mladi kolega Dimović na svoju budućnost, ako je to advokatura, gleda očima penzionera u ovoj profesiji. Naime, za očekivati je od nekoga ko kreće u ovu, kako i sam misli, nadasve važnu i cenjenu (u drugim kulturama) profesiju, da poznaje glavne međunarodne deklaracije o advokaturi i najvažnije principe proklamovane od svih međunarodnih advokatskih asocijacija. S obzirom na to da je cilj naše politike uključivanje u EU, kolega bi trebalo da poznaje i osnovne direktive unije koje se tiču naše profesije, kao i zahteve Svetske trgovinske organizacije u vezi sa liberalizacijom poslovanja advokata u svetu.

Dakle, rad stranih advokata je predviđen, što kolega ne zna, i sada važećim zakonom o advokaturi, a ne predviđa se reciprocitet u obavljanju ove profesije (koji je isključen na globalnom nivou kada je advokatura u pitanju). Znam da kolega ne zna da može postupati kao srpski advokat u Engleskoj ili Belgiji i Francuskoj. A da je pročitao odredbe novog zakona o advokaturi mogao je da zaključi da je rad stranih advokata vrlo restriktivan i da je lakše steći srpsko državljanstvo za stranca nego da bude punopravan advokat sa domaćim advokatom.

Što se tiče osiguranja, kolega bi trebalo da zna da taj institut štiti i advokate i naše klijente i da suma osiguranja koja će biti primenjena ne bi trebalo da bude visoka. Osim toga, Srbija je poslednje ostrvo u Evropi (i na Balkanu) koje nema uvedeno osiguranje, od čega advokati mogu imati samo koristi. U svakom slučaju, advokatura bi trebalo da se sa legislativom i problemima nosi u okviru profesije da bi ona zaista bila nezavisna, a ne da se zaštita traži od države (kolege su na ciči zimi štrajkovale pred Ministarstvom pravde protiv zakona koji nisu očigledno ni pogledali). Time se pokazuje da se od izvršne vlasti traži da „nezavisnoj” advokaturi pomogne tako što će intervenisati kada je u pitanju zakon koji su napisali pre svega najugledniji advokati Srbije. Inače, od 3.200 beogradskih advokata na takozvanom štrajku Advokatske komore Beograda ispred Ministarstva pravde nije bilo više od 50-60 kolega advokata koji nisu ni znali ko ih i zašto organizuje.

Zato smo još više ubeđeni u ispravnost odluke da svako ko želi da postane advokat mora da poznaje statut komore u koju se upisuje, statut Advokatske komore Srbije, zakon o advokaturi i osnovne principe advokatske profesije u svetu kao i kodeks profesionalne etike advokata. Da je kolega Dimović bio upoznat sa ovim dokumentima nikada ne bi napisao pomenuti tekst u „Politici”.

Na kraju recimo i to da je nacrt zakona o advokaturi Srbije bio predmet ekspertske ocene Evropske unije advokata i u finalnom zaključku je navedeno da je reč o jednom od najmodernijih evropskih zakona o advokaturi koji u svemu obezbeđuje poštovanje osnovnih principa profesije, samoregularnost, nezavisnost…, a sve u skladu sa javnim interesom.

advokat, Beograd