Од механичара до биоенергетичара

Од нашег сталног дописника

Бањалука – Хипократова мисао „Ваша храна нека буде ваш лек, а лек ваша храна“ одавно је идеја водиља седамдесетшестогодишњег Војислава Ђудуровића из Лакташа, власника погона „Кап по кап“ који се бави откупом и прерадом шумских плодова, воћа и поврћа. Ђудуровић, познатији као чика Војо, основао је „Кап по кап“ 1999. године на породичном имању.

Ово вероватно не би било ништа необично да Ђудуровић није по занимању прецизни механичар и годинама је био водећи набављач и сервисер биро опреме у бањалучком региону. Говорећи нам о свом животном заокрету, чика Војо је рекао да је он одувек био заљубљеник у шуму и природу. Осим тога, казао је да се бавио и рашљарством, односно да је уз помоћ рашљи и виска откривао подземне воде.

Временом је своју способност, захваљујући сарадњи са др Драганом Дабићем, усавршио, па је већ годинама познат као биоенергетичар. Стално похађа семинаре из области биоенергије и радиестезије, као и сајмове органске хране. На једном од њих упознао се са биологом др Спасенијом Караман из Новог Сада. Убрзо почињу да држе предавања о начину исхране за добро здравље и издају књигу „Клице извор живота – органском храном до здравља“, која омогућава обучавање за производњу клица.

Ђудуровић је за своје производе добио низ признања, а најдража му је златна медаља освојена на смотри иноваторства и проналазаштва у Загребу, познатој као ИНОВА. Ово признање добио је за машину за рендање кестена. За „витамин Б-17“ награђен је прошле године бронзаном медаљом на новосадском „Тесла фесту“. „Витамин Б-17“ се, наведено је у образложењу, издваја из лековитог биља и клица семенки, а издвајање и паковање витамина и ензима врши се са соковима добијеним из шумских плодова и лековитог биља.

– Ја не болујем од медаља и признања. Овим послом се бавим за своју душу. Највеће ми је задовољство да помажем људима да изађу из лошег здравственог стања. Најважније ми је да моје производе људи могу да купе и да њиховом употребом побољшају своје здравље – каже Ђудуровић.

Ипак додаје да се овај посао исплати. У његовом погону стално су запослена три радника, а у сезони, по уговору о делу, запошљава онолико колико му је потребно да обезбеди сировине за прераду.

– Када сам почињао, морао сам дићи 70.000 марака кредита. Камате за један кредит преузела је општина Лакташи, и тиме ми је много помогла. Од америчке Агенције за међународни развој (USAID) добио сам на поклон две хладњаче. Све остало сам урадио својим рукама и о свом трошку – не крије задовољство својим успехом Војислав Ђудуровић.

Боро Марић