Дилема коме предати команду

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Америка би желела да из свог трећег конфликта у једној муслиманској земљи изађе пре него што у њега дубље уђе, али њени напори да први пут у једној коалиционој акцији буде само учесник, али не и предводник, наишли су на неочекиване препреке.

Барак Обама, који изјаве о Либији даје на турнеји по јужној половини америчког континента, детаљно је објаснио нови амерички приступ једној међународној кризи.

„Наша војска је већ веома напрегнута и носи велике терете широм света”, рекао је у понедељак у престоници Чилеа. „Где год је могуће да обезбедимо међународну сарадњу, не само на речима, већ и у авионима, пилотима и другим средствима, то ћемо увек пригрлити, јер то не смањује само наш војни терет, него и терет америчких пореских обвезника у испуњавању међународних мисија, које нису само америчке мисије.”

Ово је, како примећује „Волстрит џорнал”, колико резултат Обаминих спољнополитичких уверења, толико и „дубљих реалности”: Либија је прва америчка акција у околностима када је Америка пренапрегнута и војно и финансијски. Нешто преко стотину крстарећих ракета које су из медитеранских вода испаљене ка либијским циљевима, за само неколико сати испоставиле су рачун од око 100 милиона долара.

У ситуацији када се Представнички дом ванредно састаје да би укинуо финансирање „Националног јавног радија” и тиме буџету уштедео само пет милиона долара, сто милиона нису мала ставка. Отуда, оно што је пре око пола века поручио Џон Кенеди – да ће „САД сносити сваки терет и платити сваку цену у одбрани слободе” – данас важи само делимично. Понеће само део терета и платити само део цене.

Искрсао је, међутим, проблем: на кога да пренесе онај терет који досад ни у једној ситуацији није препуштала – терет командовања. Досад, услов да САД учествују у некој заједничкој војној акцији увек је био да њом командује амерички официр (зато је и командант НАТО-а увек Американац). Сада, међутим, то више није неопходно.

Проблем је у томе што Европљани не могу да се договоре како наставити акцију. Француска, која је у либијску интервенцију ушла са највише ентузијазма и амбиција, радо би и да преузме команду, али остали имају другачије погледе и жеље на то.

Британија би да се акција настави под кишобраном НАТО-а, док Италија на томе чак инсистира, претећи да ће се из акције повући ако се то не догоди. Француска је против јер се ознаци НАТО супротставља Арапска лига. Немачка у целом подухвату не учествује, а Турска, важна чланица алијансе, у принципу је била против интервенције у Либији, али жели да учешће НАТО-а буде кратко и не заврши се окупацијом.

Интервенција траје тек четири дана, њени главни циљ – успостављање зоне нелетења – углавном је остварен, па је већ актуелно питање, шта даље? Активно помагање побуњеницима против Гадафијевог режима није легализовано резолуцијом Савета безбедности. Није ни ликвидација Гадафија, премда Обама, једини међу коалиционим вођама, отворено говори да Америка жели да он оде.

Како ствари сада стоје, Гадафи га неће послушати. То, између осталог, значи да ће ова акција потрајати, при чему се овде често потеже пример бомбардовања СРЈ из 1999. Клинтон и његов војни тим су тада очекивали да ће Милошевић белу заставу истаћи већ после првих бомби, а уместо тога кампања бомбардовања потрајала је 78 дана. И у либијском случају се јавно говори да окупација не долази у обзир, што Гадафија свакако охрабрује да настави да се бори.

Очигледно је такође да Американци по сваку цену желе да избегну оно чега су се подухватили и у Ираку и у Авганистану: да „изграђују” још једну ратом располућену муслиманску нацију.

Обами, уз све ово, предстоји још и суочавање са Конгресом, где није баш занемарљив број оних који сматају да је за најновије ангажовање војске морао да добије одобрење законодавног тела, односно да је наређењем да се против Гадафија потегне америчко оружје прекршио своја овлашћења. Иза гунђања конгресмена (из оба табора, демократског и републиканског) свакако су и неки унутрашњополитички мотиви, али и то је елеменат опште слике. Слике једне другачије, а пре свега обзирније, Америке.

Милан Мишић