Њима треба помоћ државе

Постоје одређене категорије становништва које нису у прилици да уживају све благодети привредног напретка – најчешће стари, особе са инвалидитетом, хронични болесници, особе које живе у тешким социјалним приликама или у удаљеним местима, јер не представљају „интересантне потрошаче” за профитно оријентисана предузећа. Урбани центри привлаче новац и конкуренцију, што се не може рећи за нпр. засеоке у мање развијеним крајевима што, са приватизацијом монополских система, доводи до великог бољитка у већ развијеним подручјима, али и даљег заостајања за угрожене категорије.

Закони из ове области, премда либерално и конкурентски оријентисани, претпостављају извесне вредности социјалне кохезије. Сматра се да је вредност по себи настојање да се, уз начелно поштовање тржишних принципа, грађанима обезбеди приступ виталним услугама, по разумним (или приступачним, зависи од државе; ситна разлика која може представљати много у практичном животу) ценама, које се сматрају тековинама цивилизације. Закон о заштити потрошача оваквим сматра услуге чији квалитет, услове пружања или цену уређују или контролишу носиоци јавних овлашћења, односно државни органи или независне агенције. Разлози због којих одређене услуге потпадају под овај режим су велике вредности почетних улагања, ограниченост ресурса неопходних за пружање услуге, одрживи и равномерни регионални развој, друштвена солидарности, а у сваком случају задовољавање општег друштвеног интереса. Оваквим услугама се најчешће сматрају снабдевање електричном енергијом, гасом и водом, телекомуникације, поштанске услуге, комуналне делатности итд.

Угрожени потрошачи су раздвојена категорија од „обичних” корисника услуга од општег економског интереса. Питање угрожених потрошача, којима је због одређених личних својстава отежан приступ услугама од општег економског интереса – економског, односно друштвеног положаја, услова живота, посебних потреба или других тешких личних прилика – представља важно питање у модерном потрошачком праву.

Главни проблеми угрожених потрошача су платежна способност и доступност услуга (у развијеним земљама, где услугу не можете имати уколико је не можете приуштити), а најдраматичнији проблем свакако представља грејање у хладном периоду. Примера ради, процењује се да смртност зими расте у Финској 10 одсто, Немачкој и Холандији 11 одсто, а Енглеској чак 18 одсто. Ови подаци указују да је прецизан и правичан систем одлучивања о искључењу потрошача са дистрибутивне мреже, укључујући забрану у кризним тренуцима, једaн од кључних приступа. Што се социјалног аспекта тиче, постоји више начина подршке овој категорији грађана – путем редовне (преко социјалне карте или засебног система евиденције) или посебно опредељене социјалне помоћи (тзв. Fuel Direct или посебних „социјалних” тарифа), секундарних мера помоћи (мерачи утрошка, побољшање енергетске ефикасности), субвенција, односно обавеза наметнутих компанијама које их пружају (услов за лиценцу на одређеном подручју, посебни фондови или директна буџетска подршка компанијама које пружају ове услуге и угроженим потрошачима) као и неекономских регулаторних метода („опредељени” пружалац за ова лица, забрана искључења, посебно зими – нпр. Шведска, Словенија за струју или Француска за гас, мандатне казне и пенали), са циљем омогућавања несметаног задовољавања животних потреба. Иначе, влада знатна шароликост проблема и одговора за поједине области: потребе грејања зими, односно јавни здравствени интерес за општом доступношћу воде, значај снабдевања струјом за рад медицинских апарата неопходних хроничним болесницима су тешко упоредиви – што представља додатан разлог зашто питањима подзаконских аката треба прићи са дужном пажњом и обазривошћу на специфичности појединих области.

Закон о заштити потрошача, као храбри искорак у борби са овим изазовима, нормира нека питања начелне и конкретне природе. Од дужности јавног, недискриминисаног и начела реалног обрачуна цене при поступању трговца, посебне заштите угрожених потрошача, као и предвиђања мера подршке програмима трговаца за повећање приступачности ових услуга, те Националног програма заштите угрожених потрошача, дефинисања поступка искључења, посебне предуговорне дужности обавештавања у овој области (укључујући благовремено извештавање о свакој измени цене и сходно право на раскид уговора уколико потрошач није сагласан са истом), право и услове промене пружаоца услуге, обавезу детаљне спецификације рачуна, као и успостављања ефективне контакт линије за притужбе. Очекује се да се подзаконским актима, која захтевају посебне напоре, ова област додатно обогати, а у сарадњи са другим ресорима владе и уз будуће напоре, и прошири корпус права која потрошачи, посебно угрожене категорије, свакако завређују.

У својој историји, Србија је покушавала да на овом пољу помогне централизацијом, те контролом цена ових услуга не би ли биле ниске за све. Овакво поступање је довело до нефункционалног, неодрживог и непокривеног система, те неконкурентности тржишта. Прелазак на концепт у коме се посебно штите само угрожени потрошачи (било којим од горе наведених метода – од социјалних тарифа до субвенција), а највећи део препушта тржишту, свакако је изазован залогај. Деловање на успостављању квалитетне регулативе у пружању услуга од општег економског интереса, а посебно у заштити угрожених потрошача, важно је системско питање, које захтева изузетне напоре и сарадњу надлежног министарства, других органа државне управе и свих осталих заинтересованих актера. Идејно, решење можда долази полако и припада сутрашњици, али само питање је горуће и оправдано га постављају бројни грађани данас. Уколико успемо да размрсимо ово клупко, заиста ћемо се померити корак ближе праведном друштву.