Поделе у владајућем двојцу

Изјава руског премијера Владимира Путина, да је војна акција коју су у Либији покренуле западне земље „мањкава и штетна” и да подсећа на „крсташке походе из средњег века”, неочекивано је указала на још једну „пукотину” у односима са шефом државе Дмитријем Медведевом. Непосредно после Путинове изјаве Медведев је реаговао речима да „ни у ком случају није допустиво употребљавати изразе који, у суштини, воде сукобу цивилизација... То је неприхватљиво. У противном, може све да се заврши много горе него што је данас”.

Према уставу Руске Федерације, послови из домена међународних односа спадају под надлежност Кремља, а не Белог дома, седишта владе. Управо стога, Путин је напоменуо да је то његово мишљење а не руски званични став. Камење је ипак закотрљано, и још се котрља.

Можда би све изречено било мање атрактивно да владајући двојац није ушао у последњу годину садашњег мандата, и да се у Русији све чешће не поставља питање: шта пред председничке изборе почетком 2012?

Разлике између двојице политичара су видљиве на сваком кораку, али оне су, до сада, доприносиле да политика Русије и на домаћем и на спољном терену буде активна и успешна.

Запад је на страни актуелног шефа државе, док испитивања домаћег јавног мњења показују да је Русима и даље срцу ближи Путин.

Управо стога, дилема је велика. Да ли наставити путем утртим у протекле три године, да ли кренути у сусрет жељама Запада и оставити Медведева у Кремљу, да ли се вратити чвршћим методама вођења државе какве је својевремено практиковао Путин, или тражити нешто четврто?

У овој рачуници оно „четврто”, како сада ствари стоје, има најмање изгледа. Другим речима, владајући двојац ће морати да решава шта ће и како ће.

Важан моменат у одлучивању свакако ће бити чињеница да ће, према новом уставном решењу, победник следећих избора државу водити шест година, а не четири као до сада. То значи да би следећи председник у два мандата могао своју дужност да обавља пуних 12 година, а то је већ период у којем заиста свашта може да се догоди.

Можда најважнија чињеница остаје сазнање да Медведев, у садашњим околностима, једноставно, не може да туче Путина на председничким изборима.

„Неспоразум” руских челника поводом бомбардовања Либије проистиче из чињенице да Русија у Савету безбедности УН није дигла глас против акције западних земаља већ се уздржала.

То је, дакле, била државна одлука, и као таква не може бити доведена у питање. У тој одлуци није било исхитрености јер су сви аналитичари склони процени да ће од разрешења либијске драме највећу корист имати – Москва.

Руски интереси у Либији нису мали. Недавно је потписан споразум о испоруци руског оружја вредан око две милијарде долара. Ко год да заседне у Триполију, мораће то да има на уму.

Сем тога, када престане бомбардовање, и они који подржавају Гадафија и његови противници биће свесни да их по главама нису ударале руске бомбе него америчке, француске, британске...

Тако гледано, поставља се питање ко је деловао мудрије – Медведев, својом одлуком да се не меша у либијски конфликт, или Путин, оштро критикујући „крсташку” акцију Запада.

Шеф руске државе и премијер и раније су умели пред светом да искажу различитост у мишљењима. Питање је само да ли је то чињено из разлога истинског неслагања, или је реч о тактици која има за циљ да искаже намере, жеље, процене... а да, истовремено, очува мостове комуникација, према свим просторима на којима су руски државни интереси полазна основа за све што из тога следи.

Слободан Самарџија