Podele u vladajućem dvojcu

Izjava ruskog premijera Vladimira Putina, da je vojna akcija koju su u Libiji pokrenule zapadne zemlje „manjkava i štetna” i da podseća na „krstaške pohode iz srednjeg veka”, neočekivano je ukazala na još jednu „pukotinu” u odnosima sa šefom države Dmitrijem Medvedevom. Neposredno posle Putinove izjave Medvedev je reagovao rečima da „ni u kom slučaju nije dopustivo upotrebljavati izraze koji, u suštini, vode sukobu civilizacija... To je neprihvatljivo. U protivnom, može sve da se završi mnogo gore nego što je danas”.

Prema ustavu Ruske Federacije, poslovi iz domena međunarodnih odnosa spadaju pod nadležnost Kremlja, a ne Belog doma, sedišta vlade. Upravo stoga, Putin je napomenuo da je to njegovo mišljenje a ne ruski zvanični stav. Kamenje je ipak zakotrljano, i još se kotrlja.

Možda bi sve izrečeno bilo manje atraktivno da vladajući dvojac nije ušao u poslednju godinu sadašnjeg mandata, i da se u Rusiji sve češće ne postavlja pitanje: šta pred predsedničke izbore početkom 2012?

Razlike između dvojice političara su vidljive na svakom koraku, ali one su, do sada, doprinosile da politika Rusije i na domaćem i na spoljnom terenu bude aktivna i uspešna.

Zapad je na strani aktuelnog šefa države, dok ispitivanja domaćeg javnog mnjenja pokazuju da je Rusima i dalje srcu bliži Putin.

Upravo stoga, dilema je velika. Da li nastaviti putem utrtim u protekle tri godine, da li krenuti u susret željama Zapada i ostaviti Medvedeva u Kremlju, da li se vratiti čvršćim metodama vođenja države kakve je svojevremeno praktikovao Putin, ili tražiti nešto četvrto?

U ovoj računici ono „četvrto”, kako sada stvari stoje, ima najmanje izgleda. Drugim rečima, vladajući dvojac će morati da rešava šta će i kako će.

Važan momenat u odlučivanju svakako će biti činjenica da će, prema novom ustavnom rešenju, pobednik sledećih izbora državu voditi šest godina, a ne četiri kao do sada. To znači da bi sledeći predsednik u dva mandata mogao svoju dužnost da obavlja punih 12 godina, a to je već period u kojem zaista svašta može da se dogodi.

Možda najvažnija činjenica ostaje saznanje da Medvedev, u sadašnjim okolnostima, jednostavno, ne može da tuče Putina na predsedničkim izborima.

„Nesporazum” ruskih čelnika povodom bombardovanja Libije proističe iz činjenice da Rusija u Savetu bezbednosti UN nije digla glas protiv akcije zapadnih zemalja već se uzdržala.

To je, dakle, bila državna odluka, i kao takva ne može biti dovedena u pitanje. U toj odluci nije bilo ishitrenosti jer su svi analitičari skloni proceni da će od razrešenja libijske drame najveću korist imati – Moskva.

Ruski interesi u Libiji nisu mali. Nedavno je potpisan sporazum o isporuci ruskog oružja vredan oko dve milijarde dolara. Ko god da zasedne u Tripoliju, moraće to da ima na umu.

Sem toga, kada prestane bombardovanje, i oni koji podržavaju Gadafija i njegovi protivnici biće svesni da ih po glavama nisu udarale ruske bombe nego američke, francuske, britanske...

Tako gledano, postavlja se pitanje ko je delovao mudrije – Medvedev, svojom odlukom da se ne meša u libijski konflikt, ili Putin, oštro kritikujući „krstašku” akciju Zapada.

Šef ruske države i premijer i ranije su umeli pred svetom da iskažu različitost u mišljenjima. Pitanje je samo da li je to činjeno iz razloga istinskog neslaganja, ili je reč o taktici koja ima za cilj da iskaže namere, želje, procene... a da, istovremeno, očuva mostove komunikacija, prema svim prostorima na kojima su ruski državni interesi polazna osnova za sve što iz toga sledi.

Slobodan Samardžija