Двојник на Сајму књига

Осећам већ дуже време промају у глави. То су, вероватно, приметили и читаоци ових текстова недељом. Зато сам једва дочекао 51. сајам књига, надајући се да ћу макар под куполом Хале један наћи мудре књиге којима ћу успети да те рупе на главурди запушим. Недостајали су ми одговори на нека питања који би одували ту пустош. На пример: шта је живот? Да ли је то савршена играчка, или је то Божји дар. Још ми је теже да нађем одговор на питање: а шта ја да радим с њим?

Онда се у ово време транзиције наметнула и дилема: у кога да верујем – у људе или Бога? Е, па ту свакодневно стижу захтеви и од породице, која тражи да у мом животу она буде на првом месту. Други ми стално причају о љубави и говоре да морам(!) некога да волим. Ја ту потребу и осећам, али: кога да волим?

С тим ројем мисли закорачих на сајамски простор прошле среде. Било је много народа. Гурали смо се као на отварању неког супермаркета. И онда испред себе угледах некога ко личи на мене. Пљунути ја. Ход, нагнута глава на леву страну, погурен, ама као да смо једнојајчани близанци. Чудно, беше и обучен као ја. Протрљах очи да скинем ту вилинску копрену са њих, али двојник је и даље лагано ишао испред мене. Заборавих и на књиге и на питања којима сам тражио смисао живота и сву пажњу усредсредих на тог копилана. Примакао сам му се толико да је могао да осећа мој дах иза леђа.

Прођосмо поред сајамских пљескавица. Деловале су некако културније, паметније и укусније од оних у Гучи. У то се уверисмо, кад и он и ја, мазнусмо по једну. Не можемо гладни ићи у потрагу за храном за главу. Тако и уђосмо у Халу један, он напред, ја на метар иза њега. Требало нам је најмање три сата да се пробијемо кроз гужву и у брзини погледамо шта се све налази на штандовима издавача. Пратио сам га у стопу. И све време мислио на то – кад ли је то мој отац могао да буде одсутан од куће.

Двојник се најпре задржао код човека који је на првој галерији Хале један седео поред великог плаката на којем је писало: "Уделите донацију аутору будуће књиге која ће у будућности добити свих 400 домаћих награда за књижевност". Онда је зауставио неку жену, коју је очигледно одраније познавао, и нешто с њом разговарао. Пришао сам ближе да чујем о чему то њих двоје мудрују.

– Овај 51. сајам књига је као и онај 41. Сличан је и оном 31. Ништа се ту није променило. Сем што су фаце људи који овде долазе нешто старије. И опет је јагма за књигама са насловима "Како до хлеба без мотике", "Како сам прогутала 1.000 мушкараца", "Како да будем здрав и леп", "Како да скувам добар ручак", "Мој живот распусника"...  Све те књиге као да су објављене само да човек заборави на важне ствари, да што мање размишља – одмахујући главом говорио је двојник својој саговорници.

– Право да ти кажем, дошао сам овде да убијем време и помогнем колеги да се снађе, јер му је ово била прилика да први пут борави у главном граду, иако живи релативно близу, у Ужицу. Ја сам искористила прилику да посетим сина студента и одмах бришем натраг – рече непозната и руком позва неког да им се придружи.

Приђе им човек који се мом двојнику представи као професор из истог града. Нешто је држао под мишком.

– Из ових стопа идем у Скупштину Србије да им предам предлог закона којим се сваком писцу дозвољава да напише и објави само онолико књига колико их је прочитао. Мислим да би то било најпоштеније – објасни профа из Ужица.

Они се раздвојише и мој двојник поче да зауставља једног по једног посетиоца и да их нешто испитује. О, не, само то не. Још се нисам повратио ни од прошлогодишњег шока, када сам у једној телевизијској анкети видео и чуо да нико од анкетираних посетилаца Сајма књига није знао ко је аутор романа "Ана Карењина". Хтео сам двојника да заскочим, да викнем, да је у нашој земљи и даље осам одсто оних који не знају ни да читају ни да пишу, као и да се сваки једанаести грађанин хвали да је прочитао једну књигу.

Па, коме то они продају маглу о десетинама хиљада продатих примерака, кад после овог вашара настане тишина и већина изгуби интересовање за књигу.

Мој двојник опет угледа неког свог другара. Стао сам иза њих двојице и зевао у куполу хале, док су они разговарали.

– Опет све исто. Промоције, намештаљке, кум куму, критичар критичару, писац писцу, нарцисоидност аутора, трка за зарадом, дивља издања, лажни попусти, иста оговарања, најава будућих генијалних романа и збирки песама, исти дијалози међу писцима, исте награде... Хоће ли београдска кошава икада продрети до Хале један? – поче да урла двојник. Незнанац га је умиривао, држећи га за рамена.

– Немој, молим те, све је то тачно што кажеш. Но, то није ништа према срећи библиотекара

који први пут путују негде на путни налог. Појединцима из забити ће ово бити незабораван дан. Хеј, бре, били су у Београду. Причаће о томе и својим унуцима – рече познаник мог двојника.

У једном тренутку двојник се окрену и убрзаним кораком напусти Халу један, остављајући познаника збланутим. Ја пожурих за њим. Он се спусти до паркинга, где су на слободном простору седели, држећи испред себе отворене лаптопове, сви они телевизијски, компјутерски видовњаци. Ту се тискало највише народа. Никоме није било тешко да сатима чека ред и чује шта га у будућности чека, без обзира што су им те електронске суђаје говориле само најружније ствари. Двојник се на безобразан начин проби до неке крезубе жене, која му рече да неће још дуго трајати. Страдаће од воде. Двојник здими ка излазу грохотом се смејући, а ја за њим. Изађосмо на Булевар војводе Мишића. Тада се окрену и погледасмо се – очи у очи.

– Да ли те живот за нешто пита? – успео је само то да ми каже. У том часу наиђе цистерна "Градске чистоће" и једном перачу улица испаде црево из руку. Јак млаз воде запљусну двојника и он у трену нестаде. На коловозу оста само велика бара.