Живорад Ковачевић извршио самоубиство

Председник Европског покрета у Србији и бивши градоначелник Београда Живорад Жика Ковачевић, који је боловао од тешке болести, извршио је данас самоубиство у свом стану у Београду, потврђено је Танјугу у МУП-у Србије.

Ковачевић је имао дугу политичку каријеру, током које је прешао пут од комунистичког активисте, преко државног функционера, до дипломате, а аутор је и више значајних публицистичких дела.

Ковачевић је рођен 1930. године у Јагодини. Завршио је Шесту мушку гимназију у Београду, где је 1952. године дипломирао на Високој школи за новинарство и дипломатију.

Магистрирао је политичке науке на калифорнијском универзитету Беркли 1960. године и специјализирао међународне односе на универзитету Харвард.

Ковачевић је у бившој СФРЈ био директор Републичког завода за јавну управу и генерални директор Сталне конференције градова и општина Југославије, а широку популарност стекао је као градоначелник Београда од 1974. до 1982. године.

У једном интервјуу дневнику „Политика” истакао је да је поносан што су у време његовог мандата у рекордном року завршени конгресни Центар „Сава” за историјско заседање КЕБС-а и хотел „Интерконтинентал” за скупштину ММФ-а и Светске банке и што је тада подизано између 10.000 и 12.000 станова годишње…

Ковачевић је био члан савезне владе и председник Комисије за односе са иностранством од 1982. до 1986. године, а потом амбасадор СФРЈ у САД 1987/89. Из Вашингтона је опозван због неслагања са Милошевићем, кога је јавно критиковао.

Из тог периода упамћен је његов допринос пребацивању заоставштине српског научника Николе Тесле из САД у Београд.

По повратку из САД, дао је отказ у Савезном секретаријату за иностране послове и са неколико пријатеља формирао консултантску фирму „Про-ман”, из које се убрзо повукао у превремену пензију 1991. године.

После пензионисања бавио се многим друштвеним активностима, између осталог, био је председник Друштва за сарадњу са суседним народима и председник Форума за међународне односе, а 1999. је стао на чело Европског покрета у Србији.

Ковачевић је био копредседник Цивилног српско-албанског дијалога, председник Асоцијације мултиетничких градова југоисточне Европе, а од 2000. године и члан Савета Игманске иницијативе, која окупља 140 организација из земаља такозваног Дејтонског троугла.

Био је у групи од 38 интелектуалаца антиратних активиста из тадашње СРЈ у Игманској иницијативи, који су у априлу 1995. године, преко Мађарске и Хрватске, прешли планину Игман да би, у јеку рата, дали подршку грађанима Сарајева.

Ковачевић је био председник Спољнополитичког савета Министарства спољних послова који је формиран 6. септембра 2007. године, на иницијативу шефа српске дипломатије Вука Јеремића.

Предавао је међународно преговарање на Дипломатској академији у Београду и ФПН у Подгорици.

Добитник је високог југословенског одликовања Ордена братства и јединства и међународне награде „Haas International Award”.

Ковачевић је аутор неколико књига и публикација, међу којима су најширу популарност стекли његови речници Енглеско-српски фразеолошки речник и Српско-енглески фразеолошки речник, као и Српско-енглески речник идиома, изрека и израза објављен је 1991. у Београду.

Објавио је и књиге „Локална самоуправа у Југославији”, „Урбанизација у свету и у Југославији”, „Југословенски дуг - лекције и изгледи”, „САД и југословенска криза”, а био је и коаутор књиге „Great Cities of the World”.

Ковачевић је говорио енглески, француски и руски језик. Иза себе је оставио кћер Јелену и сина Радована.

Датум и време сахране биће накнадно саопштени.