Наследник моравске земље

Мој чукундеда се звао Сава. Имао је три сина и две кћери. У задрузи какву је у својим приповеткама описивао Милован Глишић – живело је шеснаест пунолетних чланова и буљук деце. Јели су заједно поред верига и огњишта, славили кад се облизни овца, туговали кад им град убије летину. Певали су и радовали се рођењу детета које је закмечало у малој соби направљеној само за те прилике – да се рађају деца – кад су се стрине, тетке, јетрве и заове утркивале која ће прва да прихвати новорођенче, а мушке главе грејале воду и пијуцкале. Сахрањивали су и славили крсну славу заједно, крсну славу три дана – а Божић седам. Радили су сложно, крчили пањеве и затирали честру, отимали су плодну земљу од забрана и багрењака – орали ралицом и крављом запрегом, рукама чупали жилаво корење од граба и дивљих крушака и правили нове њиве и ливаде. Борба за сваки педаљ родне и обрадиве земље била је равна борби за живот.

Док су у другој половини деветнаестог века бескућници на Дивљем западу у Америци потезали колтове, у грозничавој трци за сваки корак пашњака – и кладенац изворске воде на коме ће појити стоку – Срби су разбијали један другоме главе и грбине око међака: Ко је коме преорао, чији орах је направио хлад у чијој парцели, чије свиње треба да једу жир од старог храста који је на међи, ко је коме прошао колским товаром по младој детелини... Земља се чувала и пазила јер је хранила и значила живот. Недавно сам питао једног судију за прекршаје који дели правду у провинцијском градићу у Србији – колико има тужби, пресуда и спорова око међака на њивама, ливадама и воћњацима? Каже ми – до пре десет година свака друга тужба је била таква, а данас – једна или ниједна годишње. Рекло би се – хвала богу, Срби су престали да се тужакају.

Међутим, шта нам овај детаљ уистину говори? Да ли су Срби дигли руке од земље, да ли су занемарили и затурили у реалности и памћењу старе пожутеле тапије са бројевима парцела које су давно зарасле у коров, које нико не обилази – а камоли да их обрађује. Катастарске чауре су повађене, камен међаш је заривен дубоко у парлог, врбово пруће које су садили наши дедови и тако одвајали своје од туђег  искорућено је и уништено. Генерације којима су преци оставили у аманет бригу за вековни зној и муку, за њиве и ливаде, шљивике и окућнице – преношене вековима са колена на колено – нису више достојне да буду чувари хранитељске земље коју су наследили. Криза је, па се и викендице више не граде. Тамо где је викенд-насеље ипак никло – продали смо будзашто оно што је било могуће, стари виноград, воћњак, најлепшу ливаду – већ смо раскрчмили дедовину, узели смо понеку пару. И са њом истерали кера, за десетак дана брчкања у другоразредном летовалишту у Грчкој, или је у најбољем случају, с половином тог новца неком ђаку купљен је компјутер, а са другом половином покривен минус у банци. Да имамо добру референцу у кредит бироу, да можемо даље да се задужујемо, да трошимо незарађено, то јест да даље тонемо и дубље пропадамо...

Пре извесног времена у најавама за преправку српске владе наш премијер је рекао да ће основа стратешког развоја Србије у наредном периоду бити пољопривреда. Стварно лепо – немамо разлога да не верујемо нашем премијеру. Као сељачки син који је наследио неколико хектара распарчане моравске земље од дедова, као одговорни наследник имовине која је у време мог деда Мирка вредела богатство – а данас вреди колико предњи трап осредњег аутомобила, радостан сам због овакве изјаве првог човека наше владе. Вероватно, тим више што спадам у ретке који макар знају где ми се налази свако, па и најмање парче наслеђене прадедовске земље, са ким се међачим, где је шума а где је ливада. Значи ли премијерова изјава да је наша држава схватила да ће нас у европско цивилизовано привредно и културно друштво примити само ако поштујемо себе, ако у размену идеја, памети и добара са светом понудимо то што имамо, што нам је Бог дао – а то су: пшеница, лук, кромпир, паприка, грожђе, парадајз, зелена салата?

Једино што ником није јасно – како ће то што је најављено бити спроведено? Како ће то аграр бити полуга економског развоја наше државе? Који аграр – зар онај којим у Војводини газдују тајкуни са хиљадама хектара најбоље земље у власништву, под сумњивим околностима? Оне земље која је служила само за то да буде под банкарским колатералима и хипотекама, чак и кад се не обрађује? Да буде само гарант за повлачење нових и нових кредита код пословних банака, за ново задуживање лидера транзиције и буразерске приватизације? А тим парама су будзашто куповане нове фирме и фабрике – па тако укруг. Додуше, купљена је и понека јахта, пентхаус у Лондону, вила на Кипру, џип од пет хиљада кубика сигурно, и то са тамним стаклима...

Није предмет ове приче то што свако може уочити, да се на државу врши притисак да носиоцима привредног и економског развоја који су се недавно уз скијање и баскет састали на Копаонику – буду репрограмирани дугови, да се зауставе камате, и делимично отпишу кредити. Јер, све опције су већ потрошене, на сва врата је већ закуцано, нових извора јефтиних пара више нема, све славине су затворене.

Што је могло за џабе да се узме – већ је узето. Њихов банкрот се представља као банкрот целе државе. Паре које су узели само они – сада треба да врате сви грађани Србије. Или, да им буду опроштене. Ако је тако – нека макар врате земљу...