Туђмана одбио због Шушка

Од нашег сталног дописника

ЗАГРЕБ, 28. октобра – Последњи југословенски министар иностраних послова пред распад СФРЈ био је дугогодишњи дипломата Будимир Лончар, који је сада саветник председника РХ Стјепана Месића. У последње време доживио је жестоке нападе Месићевих противника, чија је суштина била да се баци политичка сенка на Месића јер се у својој спољној политици ослања на "пројугословенског" Лончара. У данашњем интервјуу загребачком "Јутарњем листу" Лончар објашњава своју политичку позицију и активности из тих бурних и преломних година, 1990. и 1991., из чега произлази да је он још тада наводио воду на млин хрватског виђења политичких односа и разрешења тадашње дубоке југословенске кризе. "Још као југословенски министар спољних послова борио сам се да се републичке границе у земљама бивше Југославије признају као међудржавне границе", каже Лончар и објашњава како је у јесен 1991. године лорду Карингтону "посебно указивао на нужност да се полази од Устава из 1974. године. Карингтон је после тога – подсећа он – предложио реорганизацију југословенске федерације на принципу самоопредељења, тако да свака република има право на осамостаљење или удруживање с другом. Аутономне покрајине то право нису имале, јер су територијално у оквиру Србије, али Лончар то не спомиње. 

Лончар такође тврди како су његови разговори с Карингтоном, а посебно онај вишечасовни у четири ока у дубровачкој вили "Орсула" 15. септембра 1991, "имали утицаја на даљи развој Конференције о Југославији (радила до краја новембра), посебно на именовање Бадинтерове комисије која је републичке границе претворила у међународно признате границе и правно утемељила једнакост свих држава наследница бивше СФРЈ".

Уз више других занимљивих детаља, Лончар објашњава и ситуацију у вези са тадашњим ембаргом на оружје који је увела међународна заједница. Тај ембарго, тврди он, био је усмерен на ЈНА, јер је "хтела ново руско оружје без знања Марковића и Горбачова". О томе каже: "Резолуцију су поднеле Аустрија, Француска и Велика Британија, а накнадно им се придружио и СССР. Ембарго је био усмерен према ЈНА, која је пре заседања Савета безбедности настојала да добије ново совјетско оружје. Због тога је у СССР тајно, без знања владе, послат адмирал Бровет. Тај споразум о испоруци наоружања наишао је на препреке, јер је требало да се обави без знања владе Анте Марковића и без одобрења Михаила Горбачова. Енглези су то сазнали, као и Марковић и ја."

А што се тиче данашњих тумачења тог ембарга у Хрватској, Лончар каже: "Забрана није била у то време релевантна за Хрватску, јер она и иначе – будући да још није била међународно призната земља – није могла регуларно да увози оружје. Значи да се овде искривљује и злонамерно тумачи став из те резолуције. Можда неки заборављају ко су били главни архитекти те резолуције, као и то да се за ембарго посебно залагао аустријски министар спољних послова Алојз Мок, за кога се не може рећи да није имао симпатија према Хрватској."

Док је још био министар спољних послова СФРЈ, Будимир Лончар се често састајао с новим председником Хрватске Фрањом Туђманом а, како потврђује, тада је одлично сарађивао са Стјепаном Месићем, представником РХ у Председништву СФРЈ. Туђман му је – како каже – понудио високе државне функције код себе, али је он то одбио, објашњавајући како "не верује да би могао функционисати у друштву Гојка Шушка". Оставку на функцију министра спољних послова СФРЈ поднео је 18. новембра 1991, на дан пада Вуковара. У јесен 1992. генерални секретар УН именовао га је својим специјалним представником за несврстане и земље у развоју, што је био три године.