Памћење народа

У многим земљама некадашњег источног блока после 1989. године људи су се суочили са питањем: шта радити са остацима негативних сећања, са тајно начињеним снимцима, али и са људима који су припадали угњетачкој машинерији?

Убрзо после 1989. године у Чехословачкој је Вацлав Хавел, први председник у ери слободе, устврдио да би отварање тајних досијеа које су направили угњетачи довело до непремостивог расцепа у друштву. Он је у више наврата говорио да досијее треба уништити и тако друштву омогућити нови почетак. У исто време појавио се и проблем промене елита. Разумљиво је да су следбеницима претходног режима били лакше доступни квалитетније школовање и, приликом потоње приватизације, инсајдерске информације. Промена елита, која би се свела на неколико хиљада дисидената, озбиљно би угрозила функционисање државе. Зато је било потребно склонити некадашње прогонитеље, а тихим сапутницима режима пружити нову прилику.

Међу тим категоријама је, наравно, било неопходно правити разлику. Заједно са управо уведеном ЛУСТРАЦИЈОМ (Закон из 1991), сада већ у Чешкој Републици је деведесетих година почела обрада и сређивање досијеа које је иза себе оставио угњетачки апарат. Установљено је надлештво које је заинтересованим особама које су, на пример, конкурисале за запослење у државној служби омогућавало увид у сопствене досијее и, на захтев, издавало потврду да ти појединци нису сарађивали са апаратом опресије. 

Цибулкини спискови

Међутим, овакав начин уређења те области, који није омогућавао отварање досијеа, у држави која заузима високо место на ранг-листи земаља са најразвијенијом корупцијом, створио је могућности за сваковрсне злоупотребе: издавање фалсификованих уверења о лустрацији, долажење до података који би се користили за мобинг – све то се заиста и дешавало. Било је неопходно ићи даље ка отварању досијеа и учинити их доступним широј јавности. Усвајањем двају закона (Закон о доступности досијеа из 1996. иЗакон о оснивању Института за проучавање тоталитарних режима из 2007) дошло се до данашњег стања. У данашњем систему се, међутим, крије још један плод посттоталитарног развоја: делови нових елита су, ван сваке сумње, имали своје корене у сапутништву са комунизмом. А у Чехословачкој – и потом у Чешкој Републици –неуспешни су остали сви покушаји да се Комунистичка партија забрани. Због тога је било важно да се бављење тоталитарним режимима прошири и на ранију фазу немачке окупације. Овом нагодбом је проширена база политичког консензуса – комунисти су, са изузетком кратког периода пакта Хитлера и Стаљина – заиста били прогоњени у Трећем рајху и Чешко-моравском протекторату рајха.

Досијеи су отворени и увид у њих је омогућен како у службене и истраживачке сврхе, тако и приватним лицима. Тако је Чешка Република дошла до ситуације у којој се нашла Немачка Демократска Република после првих и последњих слободних избора 1990. године: тадашњи парламент је усвојио закон који је имао циљ да сваком појединцу омогући реконструкцију сопствене биографије, уклањање починилаца са осетљивих положаја и слободна историјска истраживања.

У Чешкој су се развиле институције које су се бавиле том проблематиком, а пошто је контрола над досијеима делимично још увек вршена у Министарству унутрашњих послова, преживеле су и грађанске иницијативе које су раније настале из настојања да се отклоне недостаци у систему државне контроле над тим системом.

Политичар и бивши дисидент Петр Цибулка је већ 1993. покренуо објављивање тзв. Цибулкиних спискова – данас се на Интернету налазе документовани подаци о припадности разним институцијама угњетачког режима. Још један бивши дисидент, Станислав Пенц је, у акцији која је текла паралелно са отварањем досијеа у режији државе, 2009. на адреси www.svazky.cz објавио имена и друге податке о око 100.000 особа које се сматрају доушницима некадашње тајне полиције СБ. При томе остаје отворено питање легалности његовог подухвата. На многим интернет-сајтовима могу се наћи подаци о публикацијама које се баве тоталитарном прошлошћу, нпр. велики пројекат Сећање народа – документарна аудио сведочења преживелих жртава и учесника.

Случај комсомолца Кундере

Проучавање деценијама дуге тоталитарне владавине отежано је недостацима у методу. Не постоје две генерације истраживача у чијем би се дијалошком сучељавању методи критички преиспитивали и тако развијали. Данашња генерација младих истраживача је још похађала комунистичке школе, па се данас нашла у улози „откривача“ непознатих чињеница. И ту је видљиво наслеђе комунизма, иако млади историчари снажно инсистирају на томе да нису оптерећени комунизмом.

У почетној фази, након пада комунизма, проучавање је у таквој ситуацији попримило карактер потраге за именима. Противницима општег отварања досијеа стога није било тешко да тај поступак прогласе ловом на вештице. Тако је свет обишла прича о случају младог комсомолца Милана Кундере који је режиму заиста потказао једног познаника, иако је он у то време био неважан као један од многих.

Наредна фаза истраживања историје биле су опште појаве злоупотребе власти, на пример, приликом колективизације пољопривреде или преузимања контроле над медијима, што је отпочело и пре комунистичког преврата.

Суочавање са комунистичком прошлошћу, које траје већ двадесет година, тако је дошло у средиште пажње јавности. За њега се интересују медији: на пример, национална радио-станица емитује сведочења из пројекта Сећање нације. Јан Хорник у књизи „Зашто Холокауст. Хитлерово научно месијанско убиство“ (Rubka Publishers, Праг 2009), износи аргументе за изједначавање нацизма и комунизма јер су оба, наводно, „леви“, а све доводи у везу са примитивним дарвинизмом – иако се у генетику нимало не разуме.

Недовољно обавештена јавност често се „прима“ на овакве подстицаје, али ауторова генерација би морала да на њих реагује критички. Тада би се могло размислити и о ревизионистичким аспектима музеја комунизма, на пример, у Будимпешти и Прагу. Ми чекамо, али се без нашег учешћа не може напредовати. Бављење комунизмом ће још дуго представљати отворено поглавље у истраживањима.

Превео Душан Богдановић

(Aутор је програмски директор Европске академије Берлин и саветник потпредседнице Сената Чешке Републике, Праг)