Pamćenje naroda

U mnogim zemljama nekadašnjeg istočnog bloka posle 1989. godine ljudi su se suočili sa pitanjem: šta raditi sa ostacima negativnih sećanja, sa tajno načinjenim snimcima, ali i sa ljudima koji su pripadali ugnjetačkoj mašineriji?

Ubrzo posle 1989. godine u Čehoslovačkoj je Vaclav Havel, prvi predsednik u eri slobode, ustvrdio da bi otvaranje tajnih dosijea koje su napravili ugnjetači dovelo do nepremostivog rascepa u društvu. On je u više navrata govorio da dosijee treba uništiti i tako društvu omogućiti novi početak. U isto vreme pojavio se i problem promene elita. Razumljivo je da su sledbenicima prethodnog režima bili lakše dostupni kvalitetnije školovanje i, prilikom potonje privatizacije, insajderske informacije. Promena elita, koja bi se svela na nekoliko hiljada disidenata, ozbiljno bi ugrozila funkcionisanje države. Zato je bilo potrebno skloniti nekadašnje progonitelje, a tihim saputnicima režima pružiti novu priliku.

Među tim kategorijama je, naravno, bilo neophodno praviti razliku. Zajedno sa upravo uvedenom LUSTRACIJOM (Zakon iz 1991), sada već u Češkoj Republici je devedesetih godina počela obrada i sređivanje dosijea koje je iza sebe ostavio ugnjetački aparat. Ustanovljeno je nadleštvo koje je zainteresovanim osobama koje su, na primer, konkurisale za zaposlenje u državnoj službi omogućavalo uvid u sopstvene dosijee i, na zahtev, izdavalo potvrdu da ti pojedinci nisu sarađivali sa aparatom opresije. 

Cibulkini spiskovi

Međutim, ovakav način uređenja te oblasti, koji nije omogućavao otvaranje dosijea, u državi koja zauzima visoko mesto na rang-listi zemalja sa najrazvijenijom korupcijom, stvorio je mogućnosti za svakovrsne zloupotrebe: izdavanje falsifikovanih uverenja o lustraciji, dolaženje do podataka koji bi se koristili za mobing – sve to se zaista i dešavalo. Bilo je neophodno ići dalje ka otvaranju dosijea i učiniti ih dostupnim široj javnosti. Usvajanjem dvaju zakona (Zakon o dostupnosti dosijea iz 1996. iZakon o osnivanju Instituta za proučavanje totalitarnih režima iz 2007) došlo se do današnjeg stanja. U današnjem sistemu se, međutim, krije još jedan plod posttotalitarnog razvoja: delovi novih elita su, van svake sumnje, imali svoje korene u saputništvu sa komunizmom. A u Čehoslovačkoj – i potom u Češkoj Republici –neuspešni su ostali svi pokušaji da se Komunistička partija zabrani. Zbog toga je bilo važno da se bavljenje totalitarnim režimima proširi i na raniju fazu nemačke okupacije. Ovom nagodbom je proširena baza političkog konsenzusa – komunisti su, sa izuzetkom kratkog perioda pakta Hitlera i Staljina – zaista bili progonjeni u Trećem rajhu i Češko-moravskom protektoratu rajha.

Dosijei su otvoreni i uvid u njih je omogućen kako u službene i istraživačke svrhe, tako i privatnim licima. Tako je Češka Republika došla do situacije u kojoj se našla Nemačka Demokratska Republika posle prvih i poslednjih slobodnih izbora 1990. godine: tadašnji parlament je usvojio zakon koji je imao cilj da svakom pojedincu omogući rekonstrukciju sopstvene biografije, uklanjanje počinilaca sa osetljivih položaja i slobodna istorijska istraživanja.

U Češkoj su se razvile institucije koje su se bavile tom problematikom, a pošto je kontrola nad dosijeima delimično još uvek vršena u Ministarstvu unutrašnjih poslova, preživele su i građanske inicijative koje su ranije nastale iz nastojanja da se otklone nedostaci u sistemu državne kontrole nad tim sistemom.

Političar i bivši disident Petr Cibulka je već 1993. pokrenuo objavljivanje tzv. Cibulkinih spiskova – danas se na Internetu nalaze dokumentovani podaci o pripadnosti raznim institucijama ugnjetačkog režima. Još jedan bivši disident, Stanislav Penc je, u akciji koja je tekla paralelno sa otvaranjem dosijea u režiji države, 2009. na adresi www.svazky.cz objavio imena i druge podatke o oko 100.000 osoba koje se smatraju doušnicima nekadašnje tajne policije SB. Pri tome ostaje otvoreno pitanje legalnosti njegovog poduhvata. Na mnogim internet-sajtovima mogu se naći podaci o publikacijama koje se bave totalitarnom prošlošću, npr. veliki projekat Sećanje naroda – dokumentarna audio svedočenja preživelih žrtava i učesnika.

Slučaj komsomolca Kundere

Proučavanje decenijama duge totalitarne vladavine otežano je nedostacima u metodu. Ne postoje dve generacije istraživača u čijem bi se dijaloškom sučeljavanju metodi kritički preispitivali i tako razvijali. Današnja generacija mladih istraživača je još pohađala komunističke škole, pa se danas našla u ulozi „otkrivača“ nepoznatih činjenica. I tu je vidljivo nasleđe komunizma, iako mladi istoričari snažno insistiraju na tome da nisu opterećeni komunizmom.

U početnoj fazi, nakon pada komunizma, proučavanje je u takvoj situaciji poprimilo karakter potrage za imenima. Protivnicima opšteg otvaranja dosijea stoga nije bilo teško da taj postupak proglase lovom na veštice. Tako je svet obišla priča o slučaju mladog komsomolca Milana Kundere koji je režimu zaista potkazao jednog poznanika, iako je on u to vreme bio nevažan kao jedan od mnogih.

Naredna faza istraživanja istorije bile su opšte pojave zloupotrebe vlasti, na primer, prilikom kolektivizacije poljoprivrede ili preuzimanja kontrole nad medijima, što je otpočelo i pre komunističkog prevrata.

Suočavanje sa komunističkom prošlošću, koje traje već dvadeset godina, tako je došlo u središte pažnje javnosti. Za njega se interesuju mediji: na primer, nacionalna radio-stanica emituje svedočenja iz projekta Sećanje nacije. Jan Hornik u knjizi „Zašto Holokaust. Hitlerovo naučno mesijansko ubistvo“ (Rubka Publishers, Prag 2009), iznosi argumente za izjednačavanje nacizma i komunizma jer su oba, navodno, „levi“, a sve dovodi u vezu sa primitivnim darvinizmom – iako se u genetiku nimalo ne razume.

Nedovoljno obaveštena javnost često se „prima“ na ovakve podsticaje, ali autorova generacija bi morala da na njih reaguje kritički. Tada bi se moglo razmisliti i o revizionističkim aspektima muzeja komunizma, na primer, u Budimpešti i Pragu. Mi čekamo, ali se bez našeg učešća ne može napredovati. Bavljenje komunizmom će još dugo predstavljati otvoreno poglavlje u istraživanjima.

Preveo Dušan Bogdanović

(Autor je programski direktor Evropske akademije Berlin i savetnik potpredsednice Senata Češke Republike, Prag)