Проширивање реалности

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Може ли уметник (у овом случају два уметника) да приреди изложбу у једној од најпознатијих њујоршких галерија – оној чувеног Музеја модерне уметности (МОМА) - а да о томе не обавести њене кустосе, ништа не окачи на њене зидове нити постави на њене подове? Да, штавише, уопште не користи физички простор овог бастиона савремених уметничких трендова?

Да одговор није потврдан, не би, наравно, било ни овог питања. Реч је о експерименту Сандера Винхофа из Холандије и Марка Скварека, уметника ”нових медија” из Њујорка, започетом у октобру прошле године. Експерименту из можда најновијег медија, у коме се на нови начин срећу технологија и уметност – такозване ”проширене реалности” (”Augmented Reality”).

Наравно, Музеј је сазнао шта се збива, уметници су његову ”необавештеност” користили као промотивни трик, а ако ништа друго, пажњу му је скренуо повећан број посетилаца са мобилним телефонима упереним у галеријске експонате. То међутим није био део његовог програма, јер догађај је у ствари био (и остао) само једна виртуелна изложба у оквиру реалне музејске поставке. Да би видели тај ”проширени” галеријски простор (музеју је придодат и цео један виртуелни спрат), посетиоцима је био неопходан један од модела ”паметних” мобилних телефона, са посебним, бесплатно доступним софтвером, ”претраживачем виртуелне реалности” .

Та комбинација више технологија (интернет, глобално позиционирање - Џи-Пи-еС), у конкретан простор, у овом случају галерије МОМА, убацује виртуелне елементе: у сваком делу изложбеног простора појављује се неко ново виртуелно дело, слика или тродимензинална скулптура, у констекстуалном следу, на начин који ствара илузију да су та дела део поставке…

Експеримент, који је још у току – виртуелна изложба је још на неком ”серверу” у интернет ”облацима” – за циљ је имао да покаже могућности технологије ”проширене реалности”, њену растућу примену у уметности. Са филозофског становишта, да процени њено дејство на перцепције наших ”индивидуалних” и ”јавних” простора. Да, такође, одговори и на питање у којој мери се разлика између та два смањује и укаже на нову чињеницу: да се већ стигло до тачке на којој технологија омогућава индивидуално обогаћивање реалности, која тако није више само субјективан доживљај објективног света, него и његово дигитално ”проширивање”.

Сандер Винхоф је ово демонстрирао и пре овог догађаја у Њујорку, у априлу 2010. на једном тргу у Амстердаму, где је посетиоцима омогућавао да се фотографишу поред виртуелних скулптура Дарта Вејдера, Супермена и других јунака популарне културе (по избору). За тај догађај, посетиоци су по истом принципу морали да буду ”проширени” технолошким ”геџетом” са одговорајућим софтвером, тако да је и то било само за ”позване”, односно унапред припремљене.

Иако МОМА није био ”регуларни” учесник у овом подухвату, већ му је наметнут, неки музеји и галерије почели су већ и сопствене експерименте са новим медијем ”проширене реалности” (енглеска скраћеница је АР), како би посетиоцима пружили алтернативне визуелне садржаје. Праве се посебни АР водичи кроз галеријске просторе, који, например, пројектују виртуелну слику аутора поред његовог изложеног дела, описују његов креативни процес… АР уметник Јан Ротизен, такође из Холандије, већ је са познатим амстердамским музејом приредио изложбу својих дела ”проширене реалности”, која комбинују фотографију, видео, цртеже, текст и информације са лица места.(/slika2)

”Проширивање реалности”, уз то, почиње да налази примене и изван галеријских простора. Истом комбинацијом дигиталних и стварних садржаја, туристи могу да, посматрајући одређене делове града, поред постојећих зграда, виде и како су одређене четврти изгледале кроз историју, урбанисти да сагледају како се нови пројекти уклапају у постојећи амбијент и слично. У програму ”layar”, помоћу кога је гледана АР поставка у МОМА галеријама, већ се налази и виртуелни Берлински зид, који може да се види кад год се неко са овим софтвером у свом мобилном телефону нађе у делу данас уједињеног Берлина, где је некад стајао овај симбол Хладног рата.

Као и све нове технологије и ова, мада тек на својим почецима, отвара хоризонте који се сагледавају тек кад се са њом ”путује”, када се користи. Наравно, на дневни ред ставља и питање не само њених крајњих домета, него и смисла, па и бојазни да ће овај већ, баш уз помоћ дигиталних технологија фрагментизован свет, још више ”уситнити”. И обистинити неке ствари које су досад описиване само у научно-фантастичним романима, или биле измаштане у специјалним ефектима холивудских филмова. Наравно, ту је и дилема да ли се ”проширивањем” реалног света више добија или губи? Да ли ће АР бити алат за боље поимање стварности, или за бекство из ње?

Чини се међутим да ће ”проширена реалност” из музеја веома брзо прећи у комерцијалну збиљу. У личном експерименту овог дописника, то изгледа овако: док са својим ”ајфоном”, у који је током истраживања за овај текст инсталиран програм за АР ”layar”, “скенирање” околине у крају у којем станујем даје ми путоказе за локалне занимљивости, објашњења о четвртима кроз које се крећем, фотографије знаметости, обавештења о локалним ресторанима…

Шта ће бити следеће? Можда програм који ће поглед кроз мој прозор (комшијске куће), заменити плажом са палмама и плавом пучином?

Ентузијасти наравно, замишљају да ће се ускоро произвести наочаре које ће реалност проширивати било виртуелним пејзажима (или детаљима у пејзажу), било описима свега што се види. Једна софтверска компанија из Шведске развија програм који ће омогућити да се са фотографије неке особе, или са њеног лика ухваћеног у екрану мобилног телефона, одмах, из неке базе података (са ”фејсбука” или неке друге ”социјалне мреже), призове њена биографија.

Професор Бабак Первиз, са Универзитета Вашингтон у Сијетлу (крајњи амерички северозапад) у својој лабораторији за нанотехнологију, експериментише са пројектом моји је можда нова граница ”проширене реалности”. Он је већ направио контактно сочиво у које је ”угравирано” провидно електронско коло са једном светлосном диодом. Професор се нада да ће у следећих неколико година успети да угради на стотине диода (то су микро-светлосни извори који формирају слике на равним екранима), што ће омогућити да очи виде слике које лебде у призорима стварног света. Једна од примена тога, према професору Первизу, могло би да буде инстант превођење говора у текст, што би омогућило да глуви разумеју оно што им неко казује. Ово АР контактно сочиво би струју добијало бежично, радио таласима које би емитовао мобилни телефон у џепу…

У међувремену, АР стиже и у нашу близину: Винхоф и Скварек пропремају један цео виртуелни павиљон за овогодишњи Венецијенски бијенале.

Милан Мишић