И глобус је лопта

Новак Ђоковић је непланирано доспео до још једног високог нивоа: убрао је поене у истој игри којој су важан део турнеја посветили Владимир Путин и Барак Обама. Сва тројица су се, у размаку од само неколико дана,изван њихових земаља и професија, исказали као актери –фудбала.

Иако су познати по умећу и склоностима ка другим спортовима –тенис, џудо и кошарка –наједном су сложно предност дали ногомету, уважавајући ваљда изреку да је он најважнија споредна ствар на свету. Српски ас је сазвежђе колега окупио у екипу која је утакмицом с локалним тимом на Флориди, и пратећим догађајима, сакупила 100.000 долара помоћи пострадалим Јапанцима. Надигравање младих састава Црвене звезде и Зенита деловало је више као повод да се на београдској „Маракани” руском премијеру приреди нека врста поздравног митинга, какав овде одавно није практикован. Амерички председник се, пак, одважио да заигра фудбал међу кариокама, додуше само с малишанима из фавеле Божји град у Рио де Жанеиру.

Специфични ангажмани, који потврђују да је и глобус лопта, изазвали су и специфичне комплименте. Ђоковићу је одато признање за све израженији хуманитарни полет. Међу руским извештачима се чуло, како је јављено, да су „први пут видели одушевљење доласком премијера” у неку земљу. А пикање шефа Беле куће је доживљено и као симболичка потврда његових речи да би многи могли да се угледају на вештине Бразила (у усклађивању економског развоја и социјалних потпора).

У београдској фудбалијади испољила се и „слојевитост”. Деловала је донекле „опозиционо” јер овде, такорећи беспоговорно, подуже влада Партизан. А жеља госта да Црвена звезда опет постане европски првак, неке је подсетила на околност да се 1991. остварење таквог шампионског сна на овим просторима подударило са распадом ондашње нам државе…

Присећања сежу и до поређења разноврсних поклича политичких навијача. Помно се, на пример, дуго узвикивало „нек покуша ко ли смије одвојит’ нас од Замбије” да би многима успело „одвојит’ се од Србије”.

Напис о светским (не)приликама, почео сам приказом значаја најважније споредне ствари, имајући у виду да су многе најважније ствари, на разним странама, постале споредне. И да политичка супротстављања, у недостатку бољих решења, имитирају фудбалске стилове –махом офанзивне, с много шутева, мало погодака, оштрих стартова, па и додавања лопте противнику, да би му се после отела за контранапад.

Америка је, тако, препустила Европљанима почетну офанзиву на режим Муамера Гадафија, да би им сада доказивала како није довољан француско-британски тандем „шпицева”, већ да се потребна ефикасност може постићи једино ако НАТО преузме капитенску улогу. Екипа ипак „храмље”, јер јој је Немачка отказала учешће, и себе (уздржаним гласом у Савету безбедности УН) трансферисала у тим БРИК (Бразил, Русија, Индија, Кина), у коме види широко поље за свој извоз. Та петорка није спречила интервенцију против џамахирије, али сада стално „свира офсајде” нападачима.

Медведев и Путин су, истим поводом, одиграли дупли пас (јесте-није „крсташки поход”) који Москви обећава поене (док страни „арбитри” досуђују фаул, због „руског профитирања” у поскупљењу енергената подстакнутих драмама на проширеном Блиском истоку) какав год да буде исход дуела. Арапска лига и Афричка унија настоје да лопту задрже на средини терена, тако да се обесмисле офанзиве и дефанзиве, и ривали приволе да одустану од борбе.

Назиру се и – пукотине у јапанској „репрезентацији”, досад једнодушно проглашаваној за најхомогенији и најдисциплинованији састав, који је стоички одолео пустошном налету земљотреса, цунамија и нуклеарних кварова. Све су чешће примедбе „публике”, произлази из извештаја, за „недовољну ефикасности” националног вођства у ванредној ситуацији.

У међувремену, низ устројстава практикује „политички фудбал”, како се називају препуцавања странака или бизнисмена чији „шутеви” стварају све већи број „ишутираних”. Због тога све чешће “у терен упадају навијачи”

(демонстранти против саосећања животног стандарда) негодујући што се не игра за њих него против њих. Последице су: прекиди утакмица (тржишних), смене „селектора” и „кондиционих тренера” (лидера и министара), преношење „игре” са стадиона (институција) на „пољанче” (социјални немири попут садашњих у арапском свету)…

У фудбалу је компликовано само то што постоји и други тим, одавно је приметио Жан-Пол Сартр. Иста неизбежност важи и за политику. Али сада се пречесто испоставља да је њој још компликованије: да састави прави сопствени тим, који неће ни од себе ни својих подржавалаца или савезника правити – „други тим”.