ЗАШТО ПАДАЈУ МИНИСТРИ

Над српским небом можда још лети онај прескупи израелски сателит. Узели смо га под кирију док је трајала СЦГ, у доба Свете Маровића из Будве и Првослава Давинића из Сремчице. Да ли га плаћамо или нам је Јерусалим можда опростио ту космичку авантуру, још се не зна. Зато што је неко сав посао са тим вештачким небеским телом прогласио за државну тајну.
Иначе је Давинић обележио читаву једну епоху у војном министровању. Поред безвезне, али скупе афере са сателитом, запамћен је (заједно са Маровићем) као издашан купац посебних производа Милета Драгића. Министар финансија тренутно у покушају оставке, Млађан Динкић, тада је махао артијама које су доказивале "пљачку столећа". Војска је, наводно, вишеструко преплатила артикле из Драгићеве сарачке и кројачке радње.

Кад су 5. октобра 2004. страдали војници у топчидерској касарни, Давинић је покушао да објасни шта се крије у тајанственој згради, поред које су дечаци пронађени мртви. Па је казао да то није ништа, него само "једна стара, мрачна кућа", у којој нема ничега. Кад тамо, та грађевина је била само маска за улазак у подземне лавиринте, који воде све до Брозовог вечног коначишта.

Истог министра су затекли како се греје државним мазутом. Војни камион је уредно одвозио тај енергент у министрову кућу у Сремчици.

Али, после свега, тај министар није желео да поднесе оставку. Инатио се и свађао са свима. Отишао је тек кад су га сменили. Али, после свега ништа му се није догодило. Звали га двапут на саслушање, па га врнули дома. Сателит кружи, мазут је изгорео, Миле Драгић производи. Стара мрачна кућа је тамо где је била, катакомбе, фала богу, у добром стању. Све тече, ништа се не мења.

Давинића је наследио Зоран Станковић. Човек познат по томе што је објавио рат фармакомафији. Патолог, па онда начелник ВМА. Имао је идеалну животну причу: син сиромашног радника из Моминог Камена код Трговишта. Муке и патње кроз читав живот, и касније ужасно дружење са смрћу. То је био "пут којим се ређе иде", како о министру пише у последњем броју "Одбране". Обдуцент који о себи говори речима психијатра Скота Пека. Изгледало је да Зоран Станковић упорно игра улогу некаквог Дон Кихота. Мада су му се, најчешће, ветрењаче уклањале с пута.

У парламенту Србије и Црне Горе једва је изабран за министра. Радикали су га тријерили "на ситне кошчице".  Станковић је све то издржао и засео у кабинет у Бирчаниновој. Саставио нови тим, отресао се неких убуђалих симбола службе безбедности. Неке кадрове су му натуриле владајуће странке, а неке је бирао лично.

Као и сви пре њега, Станковић се опробао у "реформисању система одбране". Изгледа да је и Тадића, па затим и Давинића а онда и Станковића завео тај непрецизни, али спасоносни појам. Под "реформама" је сваки министар могао да смисли било шта, да обећа све, а да не учини ништа. Ефекти су мерени нереалним очекивањима. Попут оних министра Бориса Тадића, "да ћемо до краја 2004. свакако бити у партнерству за мир".

Наравно да нисмо стигли тамо, и да смо све даље. У чаршији се сматрало како Давинића подржава Запад, јер је пензионер Уједињених нација, експерт за пацификацију, односно разоружање.

Станковића је први подржао (и кажу, предложио) Коштуница, нимало не сумњајући да је одбрамбени систем СЦГ прави посао за једног патолога. Тако су се на истом послу редом опробали психолог, пацифиста и обдуцент. И сви су почињали са реформама, тврдећи на крају мандата да су оне (реформе) далеко одмакле.

У доба Станковића ипак је сачињен релативно добар "стратегијски преглед", који је могао да буде поуздана платформа за темељну редефиницију српске војске. Аутор тог ваљаног документа претежно је био Здравко Понош. Али се тај млади генерал одмах нашао на удару чувара славне идеолошке прошлости, као "слуга Запада". Зоран Станковић је у том послу био у сенци, трудећи се да систем одбране и своју ровиту функцију некако одржи у животу. Но, то је бивало све теже.

Новац за санацију лошег стања, пре свега социјалног статуса професионалних војника, није стизао. Обећања Млађана Динкића о приливу пара за војску до овога часа су неиспуњена. Србија је некако постала самостална држава, а Станковић је ипак био министар државе која се међусобно разишла. Радикали су га оптужили "да се лажно представља као министар одбране Србије", чак су против њега поднели кривичну пријаву.

Министар војни се помало правдао, и све више снебивао, а влада га је држала у стању сталне несигурности. Тако да је човек из Трговишта био све више министар у свом надлештву, а све мање у политици.

И коначно, кад је детонирало складиште у Параћину, почело је да се говори о његовој оставци. То је, као неизбежан етички чин, образложила колегиница Драгана Матовић, у нашем листу. Али, зашто она има муштулук на тај сјајно образложени предлог? Зашто ћути министар војни а у томе му помаже први министар!

Зато што овде нико не одлази сам, него чека да га најуре. Све у лудој нади да га ипак неће најурити. Иако су око министра – Дон Кихота остали само ојађени Санчо Панса и изгледнели Росинанте.