Кров

Недеља. Православна црква усред Љубљане, дупке пуна. Неколико стотина људи стиснуло се у здању уз литургију, мирис тамјана, жамор испред цркве. "Дај боже да успе!" Референдум о уставу, незаобилазна тема. Нико од присутних, међутим, није гласао. Зато што у амбасади Србије у Словенији, као и у још 32 државе широм света где постоје српска дипломатско-конзуларна представништва – није било могуће искористити бирачко право.
Тако је на референдумски дан у Словенији изгледало да није остало ништа изузев уздања у божју помоћ. Иако је историја препуна доказа да нада у милост богова, уколико није подржана конкретним прегнућем, није гаранција за достизање жељеног циља. Разумљиво је откуд толика вера у помоћ божју у тренутку када, ни 24 сата од отварања бирачких места у завичају, није било извесно хоће ли устав као "кров над главом" свих грађана једне модерне државе, па и Србије, добити потврду довољног броја бирача. Јер матица је, упркос паролама да јој је "сваки глас важан", одбацила гласове великог броја својих држављана који живе у расејању. Чинило се да је властима у Београду више стало хоће ли на Косову изаћи на гласање Албанци, иако је илузорно очекивати да ће се позиву да гласају против Милошевићевог устава одазвати они који својевремено својим гласовима нису хтели да помогну свргавање Милошевића с власти.

Утисак је да налогодавцима РИК-а није важно хоће ли гласати они који би на референдум изашли, а који се због оваквог третмана осећају избрисаним од стране сопствене државе. Окупљени испред здања православне цркве тврде да је бирократија саботирала државу. Како другачије тумачити равнодушност за гласове оних који су после распада СФРЈ, СРЈ и СЦГ остали у окружењу? И игнорисање факта да је за Милошевићевог режима у бели свет отишло много људи, а сад су кажњени одузимањем права одлучивања о документу који удара темељ нове Србије.

Горчина је већа ако се зна каква је пракса у свету. Словеначки држављани, на пример, могу да гласају где хоће, код куће, у амбасади, важно је да виде оглас у медијима и затраже да им се доставе листићи. Ове године је избила гадна афера јер на локалним изборима није гласала шака војника у мисији у Авганистану. Гротескан је и цензус од сто пријављених грађана у српској амбасади; зар сваки глас мање од тога – не вреди ништа? И недоследност поштовања правила – у Сирији је цензус прекршен, а Црна Гора заборављена? Тако је држава ускратила право гласа хиљадама људи у чак 32 државе где Србија има амбасаде, укључујући БиХ, Хрватску и Словенију.

Бахатост администрације комбинована је са акутном неспособношћу једног дела српске дипломатије која службу у иностранству схвата као сјајно плаћену синекуру, без обавезе да састави најобичнији бирачки списак грађана Србије који у дотичној земљи живе. Без обзира на крајњи резултат референдума, сви који су одговорни за трошне зидове на којима је коначно постављен кров српске државе, треба да сносе консеквенце. Да се иста прича не понови на следећим изборима.