Усамљени јахач

Он, мој познаник (а потом и пријатељ) је паметан, разборит, частан човек. Своје, умесне, погледе излаже јасно и радо га слушају. Стекао је леп углед не само у свом сталежу: уочио га је и на улици препознаје и цени и обичан свет јер, неретко,( као „панелиста”) учествује на „округлим” столовима: говори пред камерама које последњих година снимају или директно преносе расправе о узроцима нашег привредног посртања и изласку из кризе...

Кад сам му предлагао да се, јавно, придружи истомишљеницима у једном политичком покрету – одбио је: „Нисам ти ја за ту работу! Никад, упамти: никад, ником, нисам припадао. Ја сам усамљени јахач”.

Изабрао је лагодну, романтичну улогу „слободног мислиоца”. Не подлеже страначкој дисциплини, може да каже шта жели, без страха да ће неко „одозго”, са врха странке, да му замери. (Сетио сам се слике средњовековног барда, са лаутом како, јашући неку рагу, од замка до замка, уместо баладе о Тристану и Изолди прича о „СЕКИ” –кризи која нас је погодила...)

Сретао сам и познајем и друге „независне” интелектуалце и питао сам се, кад се сви удружују зашто не оснују „Коло усамљених јахача”? Неку врсту удружења, синдиката? „Тада не бих био усамљен!”, одговорио је пријатељ, осећајући да је мој предлог шаљив.

Зато наставља да „јаше” сам.

То одговара јаким, чак бих рекао: многим странкама. И то је наслеђе преузето од КПЈ и потоњег Савеза комуниста: „слободни стрелци” нису пожељни, још мање фракције. Јединство и субординација, послушност су темељи њиховог постојања.

Отуда умни људи нису у партијама и странкама. Одавно су закључили да је „политика” јалова (неретко и прљава!) работа јер постоји трајна превласт осредњости над памећу. Зато јашу – сваки за себе. Поново подсећам на оцену Ивана Стамболића да је праузрок наших недаћа у томе што је у његовом времену (а и данас!) „грам власти био тежи од оке памети”.

Индивидуализам је прастара појава, својствена школованим личностима. Али кад наиђу прилике какве су данашње, обавеза је свих, поготову умних чланова заједнице да „сјашу” и заједно наступају: да знање, искуство и вољу – енергију нарочито, уједине! Тада би настао ефекат ласерског снопа који би пробио челични оклоп и стегу која нас дави, настао би процват.

У овом тренутку, кад безнађе и сиромаштво, попут плиме, плаве душе и животе многих људи – индивидуализам је равнодушје, чак неприхватљива себичност! Не помињем патриотизам јер се тај израз одавно изанђао од честих (зло)употреба.

Пријатељ са почетка приче учи студенте, наше будуће наследнике. Надам се да их не учи да следе његов пример, да се угледају на њега и отисну у живот као усамљени јахачи. Он то не чини јер одлично зна: ако се то догоди и, не дај боже, сутра иза себе, на хоризонту, у смирај дана, угледа ескадроне следбеника, „усамљених јахача”, нестала би драж у којој ужива и која опија људе, склоне романтичном маштању...

Новинар