Usamljeni jahač

On, moj poznanik (a potom i prijatelj) je pametan, razborit, častan čovek. Svoje, umesne, poglede izlaže jasno i rado ga slušaju. Stekao je lep ugled ne samo u svom staležu: uočio ga je i na ulici prepoznaje i ceni i običan svet jer, neretko,( kao „panelista”) učestvuje na „okruglim” stolovima: govori pred kamerama koje poslednjih godina snimaju ili direktno prenose rasprave o uzrocima našeg privrednog posrtanja i izlasku iz krize...

Kad sam mu predlagao da se, javno, pridruži istomišljenicima u jednom političkom pokretu – odbio je: „Nisam ti ja za tu rabotu! Nikad, upamti: nikad, nikom, nisam pripadao. Ja sam usamljeni jahač”.

Izabrao je lagodnu, romantičnu ulogu „slobodnog mislioca”. Ne podleže stranačkoj disciplini, može da kaže šta želi, bez straha da će neko „odozgo”, sa vrha stranke, da mu zameri. (Setio sam se slike srednjovekovnog barda, sa lautom kako, jašući neku ragu, od zamka do zamka, umesto balade o Tristanu i Izoldi priča o „SEKI” –krizi koja nas je pogodila...)

Sretao sam i poznajem i druge „nezavisne” intelektualce i pitao sam se, kad se svi udružuju zašto ne osnuju „Kolo usamljenih jahača”? Neku vrstu udruženja, sindikata? „Tada ne bih bio usamljen!”, odgovorio je prijatelj, osećajući da je moj predlog šaljiv.

Zato nastavlja da „jaše” sam.

To odgovara jakim, čak bih rekao: mnogim strankama. I to je nasleđe preuzeto od KPJ i potonjeg Saveza komunista: „slobodni strelci” nisu poželjni, još manje frakcije. Jedinstvo i subordinacija, poslušnost su temelji njihovog postojanja.

Otuda umni ljudi nisu u partijama i strankama. Odavno su zaključili da je „politika” jalova (neretko i prljava!) rabota jer postoji trajna prevlast osrednjosti nad pameću. Zato jašu – svaki za sebe. Ponovo podsećam na ocenu Ivana Stambolića da je prauzrok naših nedaća u tome što je u njegovom vremenu (a i danas!) „gram vlasti bio teži od oke pameti”.

Individualizam je prastara pojava, svojstvena školovanim ličnostima. Ali kad naiđu prilike kakve su današnje, obaveza je svih, pogotovu umnih članova zajednice da „sjašu” i zajedno nastupaju: da znanje, iskustvo i volju – energiju naročito, ujedine! Tada bi nastao efekat laserskog snopa koji bi probio čelični oklop i stegu koja nas davi, nastao bi procvat.

U ovom trenutku, kad beznađe i siromaštvo, poput plime, plave duše i živote mnogih ljudi – individualizam je ravnodušje, čak neprihvatljiva sebičnost! Ne pominjem patriotizam jer se taj izraz odavno izanđao od čestih (zlo)upotreba.

Prijatelj sa početka priče uči studente, naše buduće naslednike. Nadam se da ih ne uči da slede njegov primer, da se ugledaju na njega i otisnu u život kao usamljeni jahači. On to ne čini jer odlično zna: ako se to dogodi i, ne daj bože, sutra iza sebe, na horizontu, u smiraj dana, ugleda eskadrone sledbenika, „usamljenih jahača”, nestala bi draž u kojoj uživa i koja opija ljude, sklone romantičnom maštanju...

Novinar