Тешко је сачувати наслеђе

Изабел Шале, представница Центра за националне споменике из Париза, била је гошћа Београда поводом изложбе „Од Босфора до Јадрана”, отворене у Кући легата у знак обележавања 60 година Француског института у Србији. Изабел Шале бави се предлагањем културних догађаја у три париска споменика културе, у Консијержијерију, Сент Шапелу и катедрали Нотр Дам. Обједињује све активности које привлаче публику у та три споменика, кад је реч о изложбама и свему што омогућава да се они приближе посетиоцима.

Како је дошло до реализације изложбе „Од Босфора до Јадрана”?

Иницијатива за ову изложбу потекла је од Леона Пресуира, великог историчара уметности, који се залагао за заштиту историјских споменика у Француској, али и у иностранству, посебно на Балкану. Био је саветник директора Унеска приликом обнове Мостара. Желео је да представи архитектонско наслеђе Балкана, које је изузетно страдало у својој историји, што је уједно био начин да се изнесу изузетне фотографске архиве, сачуване у државним установама у Француској које нису имале могућност да представе своје колекције. Ове фотографије, њих 180, већином, нису виђене. Изложба обухвата период између 1878. и 1914. године, када је француским фотографима, такође и историчарима, писцима, омогућено да посете Балкан и да га испитају.

Пре Београда, изложба је представљена у Паризу?

Да, у Консијержерију 2009. године. На жалост, те исте године кустос Леон Пресуир је преминуо. За потребе ове изложбе, кустоси су прегледали хиљаде и хиљаде снимака, да би издвојили 180, при чему су се мање концентрисали на споменике, а више на старе квартове градова и на све што је повезано са занатством како би се добила једна етнолошка слика самог региона.

Консијержери је такође један од великих споменика културе у Паризу?

Неки велики споменици културе, попут Версајског дворца на пример, постали су независни, а неки, попут Консијержерија, многих двораца у долини Лоаре, катедрале Нотр Дам, остали су у саставу Центра. Консијержери се налази у самом срцу Париза, он је саставни део прве краљевске палате која је, пак, била у саставу Нотр Дама. Та прва краљевска палата је симбол прве моћи краљевске, политичке, правне и религијске. За време револуције, палата је постала затвор, а данас је Консијержери изложбени простор самог Центра. Ту организујемо изложбе страних наслеђа.

Како функционише Центар за националне споменике? Колики је буџет?

Центар је државна установа која конзервира, рестаурира и отвара посетиоцима око 110 споменика културе, како оних великих историјских, тако и оних малих, који немају пуно посетилаца. Центар, који је смештен у палати Сили у Паризу, обједињује приходе и расходе тих споменика. Имамо 1313 запослених у целој Француској. Буџет Центра је 120 милиона евра годишње и то је, дакле, готово аутономна установа, која ради од својих прихода, од улазница за споменике, од тога што издаје своје просторе за разне свечаности, изложбе, семинаре. Овог месеца смо имали модну ревију у Консијержерију, и то доноси јако много новца установи.

Има ли спонзорства?

Наравно, ту су и мецене. У току је велика рестаурација капеле Сент Шапел, која је саставни део споменика Нотр Дам. Реч је о културном споменику из 13. века чијих су три четвртине витража опстали. Рестаурација се остварује захваљујући једном мецени. Заправо, однос државног буџета и средстава које улаже мецена у ову обнову је пола-пола. Одскора је Центар и сам извођач радова. Има своје службе које се баве и одржавањем и рестаурацијом. Имамо и богате активности за децу, које су бесплатне, јер пуно полажемо на педагошку активност.

Каква је свест Француза о значају културних споменика?

Могла бих ја и да критикујем, али генерално наслеђе јесте поље које заиста интересује све Французе. Постоје такође и удружења, као што је Фондација за наслеђе, задужена за споменике културе који су од мањег значаја, на пример неки мостић, неки млин у неком сеоском насељу. Не заборавимо, такође, да је наслеђе и велики економски фактор за Француску, јер оно највише привлачи туристе.

Да ли сте успели да видите наше споменике културе?

Уопште не познајем Србију и доста сам ходала по граду, залазила у мале београдске улице. Посетила сам Храм Светог Саве и била изненађена, јер споља изгледа да је завршен, док је унутра још у фази градње. Видела сам Конак кнегиње Љубице, Саборну цркву, Калемегдан, а највише сам уживала у траговима прошлости у граду, у декорацијама које су некада у лошем стању, због чега се не чудим, јер као Францускиња знам шта значи имати наслеђе и колике су тешкоће да би се такво наслеђе сачувало.

Гордана Поповић

-------------------------------------------

И графити су баштина

Дешава ли се у Француској да освану графити на тек обновљеним фасадама значајних кућа?

И графити се сматрају уметношћу. Рецимо стари графити, на пример по затворима, већ се сматрају наслеђем. Али, ако питате за оне који скрнаве културни споменик, у Француској ипак постоји осећање за вредност наслеђа. Бар ми из Центра за националне споменике не можемо да кажемо да смо баш погођени. Ја лично мислим да се графити више појављују на местима где могу да буду лако запажени, на пример у метроу. Осим тога, постоје нове технике за заштиту од графита, захваљујући којима се они лако скидају. Рецимо, нама долази пуно ђака и ту наравно има шарања, али то су више неке мале љубавне поруке. У Паризу постоји специјална служба која се бави чишћењем графита.