Политички шамар Саркозију

Од нашег специјалног извештача

Париз – Француски председник Никола Саркози доживео је прави политички шамар од својих земљака. На недељним локалним изборима Социјалистичка партија коју предводи Мартин Обри до ногу је потукла Саркозијеву Унију за народни покрет, освојивши безмало двоструко више гласова: 35,7 према 20,2 одсто.

Саркозијевим мукама ту није крај. Партија Национални фронт, коју однедавно предводи Марин ле Пен, ћерка дугогодишњег десничарског лидера Жан-Мари ле Пена, такође се показала као знатно јачи играч од председника.

Лепеновци су на суботњим изборима освојили тек 11,7 одсто гласова, али ова бројка не даје праву слику јер нису имали кандидате у 100 изборних департмана. Да су их имали, процене казују да би освојили читавих 25 одсто гласова, што потврђује податак да су у појединим департманима, у којима су се такмичили, освојили наклоност и до 40 одсто Француза.

Приметно је да Марин ле Пен свакога дана све више прираста за срце и оним бирачима који не воле драматичне промене, али истичу своје право на бољи живот. А међу таквима је подоста саркозијеваца.

Једно блиц истраживање, спроведено два дана уочи недељних избора показало је да, под околностима какве су сада, актуелни шеф француске државе не би имао шта да тражи на наредним председничким изборима који ће се одржати у априлу 2012. Не би доспео чак ни до другог круга.

Далеко иза себе оставили би га Марин ле Пен и Доминик Строс-Кан, први човек Међународног монетарног фонда, који ће вероватно бити председнички кандидат социјалиста.

Испада тако да је Саркозијев поклич на рат против Либије, барем када су у питању његови земљаци, био замах у – празно.

Французи, очигледно, не деле председниково мишљење да је „крсташки рат против Гадафија”, како је то недавно окарактерисао руски премијер Владимир Путин, оно што им је тренутно најпотребније. Поготово не сада, када се последице светске економске кризе и даље осећају са таквом силином, и када је опстанак уједињене Европе пречи од распарчавања прекоморске Либије.

Много шта од онога што је Саркози обећавао земљацима када је 2007. дошао на власт, није остварено. Напротив. Француска економија је полако клизила надоле, а са њом и председникова популарност.

Незапосленост је расла достигавши највиши проценат у целој деценији и тренутно износи 9,6 одсто, што је више од Бугарске, Румуније или Кипра.

Одлука да се граница за одлазак у пензију са 60 подигне на 62 године, ма колико имала економско оправдање, примљена је од Француза са гневом и вишедневним протестима. У штрајкове су кренули синдикати и студенти.

Уследила је и одлука о протеривању румунских Рома која је наишла на широку осуду међународне јавности и домаћих заштитника људских слобода.

Одлуком о забрани ношења бурки (велова који покривају цело лице и тело) на јавним местима, на себе је навукао гнев Францускиња муслиманске вероисповести.

Ни промене у влади, с краја 2010, нису помогле да ствари крену набоље.

Све поменуто није могло да остане без последица, а оне су се на најнепријатнији начин манифестовале при недељном изјашњавању грађана.

Можда се управо зато, ношен сазнањем да му на домаћем терену прилике нису наклоњене, Саркози тако јаросно обрушио на либијског председника Муамера Гадафија и наметнуо се као лидер земаља које траже пуковникову главу.

Ма колико ова акција обећавала раст угледа шефа француске државе, сударила се са пословичном неефикасношћу бирократије из Брисела. Убрзо се испоставило да нису баш сви у ЕУ, иако појачани америчким ракетама, вољни да се дубље уплићу у ратовање по афричкој пустињи. Немачка се од војног „антигадафизма” недвосмислено дистанцирала, што сигурно представља неповољан сигнал за Саркозија.

Једна неименована група бивших и садашњих француских дипломата у угледном „Монду” Саркозијев приступ спољној политици оцењује као „аматерски, импулсиван и преокупиран медијском пажњом“.  

Или, како је то још 2009. дефинисао Крис Бикертон, аналитичар и професор на Факултету политичких наука у Амстердаму: „Иако често истицан као бонапартиста и ауторитарна личност, Саркозија више одликује политичка слабост него – снага.”