Побегао воз за свет

Давно, још пре оног пива, постојала је светска, а наша модна креаторка Мирјана Марић. Тада наше жене још нису знале прави смисао домаће робне марке, бренда, али су зато од својих мужева знале да искамче новац, или саме зараде довољно за комплет, хаљину или ташну која је носила ознаку ММ. Та ознака на креацији Мирјане Марић била је гаранција квалитета, високе моде, а богами олакшава је и пут за оно друштво звано "има се, може се". Ма, довољно је рећи да су у она времена у Љубљани постојале две продавнице у којима су продавани искључиво модели Мирјане Марић. Тако и у Загребу, тако и другим већим градовима ондашње СФРЈ, а о Београду и продавницама "Југоекспорта" да и не говоримо.
Да, давно то беше, а где је данас та наша краљица моде – Мирјана Марић? Да би се до ње дошло, потребна је мапа за скривено благо капетана Кука. Да, баш тако се једино може стићи до тог нашег модног блага, до Улице Омладинских бригада 65б, у Блоку 70, до радионице за високу моду.

– О, па немојте да се чудите. Како да ме ви лако нађете кад ме нема ни у катастарском компјутеру, иако је овај објекат подигнут пре само 15 година. Градио га је "Инпрос". Нашла сам ову зградицу тек у Архиву Београда, где сам некако дошла до тлоцрта, који нам је потребан да докажемо да постојимо – почиње разговор модна креаторка овим, за наше прилике, заиста карактеристичним примером.

Ова причица беше увод у још нешто што се Мирјани Марић често догађа. Будући да три месеца проведе овде, а три у Њујорку код ћерке Ксеније, сликарке, не може да избегне поређења. Каже, чим се пробуди, овде или тамо, одмах почне да говори себи и другима: зашто је у Америци тако, а код нас није, како тамо може све да буде у реду, а код нас готово ништа. И онда хоће-неће мора да се сети да се, у ствари, у нашој земљи готово ништа није променило. Из сећања јој израња лик Љупчета, директора штампарије "Текстил колора" у Бабушници, где је Марићева добила прво запослење.

– Можете замислити мене, која је 1964. године дипломирала на Академији за примењену уметност – одсек текстил, а потом магистрирала на Ројал колеџу у Лондону текстил и моду, комбиновано, колико сам била срећна да после две године трагања за послом добијем шансу у том месташцу на југу наше земље. Кад сам директору Љупчету показала свој портфолио, он је то коментарисао на наш познат начин: "Е, бре, газдарице, јеси ти дошла из Лондон, али ја сам очекивао да ми покажеш нешто помодерно". И поред тога, остала сам две године да радим за "Текстил колор" – са осмехом се сећа тих давних дана наша славна креаторка.

Десет година није дала интервју никоме. Не због тога што се она, ето, прави важна, него што нема више нерава да исправља грешке у новинским написима о њој. А и мирнија је овако, јер без буке и превелике пажње јавности ради у тишини прототипове у својој моделарници и атељеу, уз помоћ четири шивача.

Ех, како прођоше године! Четврт века је радила за "Југоекспорт" и "Моду" из Великог Градишта. Имала је 70 модних ревија широм света. То су биле ревије на највишем нивоу којима су присуствовали краљице и краљеви, председници држава и влада, принчеви и принцезе. То је било представљање наше земље, фирме "Југоекспорт" и, коначно, ње – Мирјане Марић.

– Нажалост, иза тога није остало ништа. То ММ није искоришћено за излазак у свет, све је поништено. Имали смо шансу да светско тржиште буде наше, али смо увек заказали када је требало да заинтересованим купцима понудимо услове, рокове, цене. Комерцијала је каскала за нама и увек каснила. Знате ли каква је то бламажа. Само кад се сетим Бејрута пред њихов грађански рат. Све је било на највишем нивоу, честитке са свих страна, шеици и богаташи са Блиског истока појурили да купе наше моделе, а оно нема ко да им да најосновније податке. Само да сте видели те њихове жене, како су оне биле жалосне због тог нашег јавашлука. То је био прави "Југоекспорт", споља сјај, изнутра труло, то је био наш јавашлук који нас је довео до онога што нам се касније десило, да нам све пропадне – присећа се прохујалих времена Марићева и публицитета који је пратио њене модне ревије. Зар је мало, на пример, ако у Француској утицајне новине после одржане ревије дају велике наслове: "Париз одушевљен!"

Но, каже да је и она била део тога, те колективне психозе и колективног рада. Први јој је на то скренуо пажњу њен покојни муж Милојко Марић.

– Он је имао визије. Говорио ми је да је време да једном са "ми" пређем на "ја". Да схватим да сам аутор, стваралац, да су то моје креације, модели по мојој замисли. Он ми је почетком деведесетих и рекао: "Сад ћемо ми теби да отворимо радњицу". Он ме је после дипломирања, кад је пошао на специјализацију у Енглеску, и наговорио да магистрирам на Ројал колеџу у Лондону – каже Марићева.

Онда се сетила како је изгледао тај магистарски рад и како је за полагање морала да зна цео процес – ткање, штампање текстила, израду шаблона за кројење, шивење, паковање у кутију. Та кутија се потом под бројем, анонимно, предаје жирију састављеном од најстручнијих и људи најупућенијих у моду који дају или не дају "високу препоруку". То је оцена која обезбеђује запослење и отвара пут за стицање имена. То је тешко стечена гаранција за квалитет која је Мирјану Марић одвела у Бабушницу.

– Пре доласка у "Југоекспорт" 1970. године радила сам извесно време и као професор у школи за индустријски дизајн – одсек за текстил. После је дошао даноноћни рад у тој чувеној фирми у којој сам однела највећу победу онда када сам их убедила да нам је неопходна производња, јер, забога, шта ће то њима, они су толико богати и моћни да могу све да купе. Данас радим за моје одане купце, жене које цене оно што радим, којима се допада то моје инсистирање на модерном и класичном стилу, то сам ја. Нажалост, због оног мог размишљања у множини, због оног својевременог "ми", остала сам без сопственог продајног простора. Тако данас купци моје производе налазе у елитним продавницама "Атекса": у "Атексу – Ангори" у Кнез Михаиловој улици, у "Атексу" код "Лондона"... Модели се продају, али да знате великог профита нема. Но, не жалим се – истиче Мирјана Марић која и даље зрачи стваралачком снагом. Свесна је да данас моду не диктирају ни Париз, ни Рим, ни Милано, већ размажена Америка са својим огромним тржиштем. Моду ствара тржиште. Мирјана Марић не скреће са својих утабаних креаторских стаза. И негује своје тржиште.