Најбољи – поново Корејац

У финалном делу овогодишњег Међународног такмичења Музичке омладине које се у три етапе одржавало у сали Коларчеве задужбине наступило је 35 виолиниста из 10 земаља. У другу етапу пласирало се 11 учесника, међу њима је било четворо из наше земље: Иван Перчевић, Драган Средојевић, Мирка Шћепановић и Роберт Лакатош. Уместо шесторо, жири је у финале пустио петоро, двоје из Русије, по једног из Кореје, Француске и Србије. Штета је што и то још једно место није попуњено.

Најважније после оваквих такмичења је његов општи ниво и општи ниво извођења, а он је и ове године био на очекиваном нивоу, много младих је показало бриљантну технику, а у завршној етапи, неки од њих и несналажење у наступу са оркестром.

Ипак, само изузетни учесници поседовали су и технику и музикалност и све остале елементе доброг извођаштва. Најчешће је претегла естрадност и шоуменска привлачност којом се осваја публика (Француз Давид Кастро-Балби, 1993) и једино је победник, Корејац Ким Јоунг-Ук (1989) поседовао све: рафинман, предиван тон, брижљиво неговану фразу, али и снажан и моћан виолински звук који се простирао изнад гломазног, не увек избалансираног и почешће грубог оркестра. Он поседује све уметничке квалитете. Можда је Моцартов концерт Ге дур КаВе 216 чији је први став тумачио уз пратњу клавира, управо показао префињене нијансе његовог умећа, а у концерту Шостаковича бр. 1 у а молу младић је импоновао концентрацијом, вештином и виртуозношћу. Звучао је победнички.

Обојица руских виолиниста, Владимир Солујанов (1984) и Андреј Баскин (1990) показали су висок ниво музицирања и били веома близу победника. Први је изводио Концерт у де молу Сибелијуса, други концерт Чајковског у Де дуру. Освојили су друго и треће место.

Награду за најбоље извођење домаћег дела, Сонате фантазије Љубице Марић, у другој етапи такмичења добио је такође Ким Јоунг Ук.

Наши учесници су били достојни такмичења које има високу репутацију у нашој средини, али и изван ње. Штета је што, поред Роберта Лакатоша, бар још један учесник из наше земље није ушао у финале. Еминентном жирију међународне квалификације нема се шта замерити.

Роберт Лакатош (1991) изданак је новосадске школе и радионице мајстора виолинске педагогије Дејана Михајловића. Потиче из музичке породице, његов отац је изванредан виолиниста. Импонује младошћу и зрелошћу и чини се да му је поред свих квалитета, одличне технике и снажне индивидуалности недостајало даха и опуштености у лаганим ставовима и одсецима концерта Чајковског, па да досегне сам врх.

Што се оркестра тиче, осврт би захтевао посебну студију. Шта је са нашим најбољим ансамблима за овакву прилику, са Београдском филхармонијом, оркестром РТС...??? Нити ансамбл Војске изводи овако озбиљне програме нити тај оркестар постоји у саставу потребном за извођење тешких и обимних дела, каква су концерти Чајковског, посебно Сибелијуса и на крају објективно најтеже партитуре, Шостаковича. Оркестар је био допуњен са свих страна, измешан и испретуран, остало је само језгро, а њиме је са великим самопрегором до изгарања руководила диригент Биљана Радовановић.