Свети Лука – снег дохука

Октобар је десети месец у години. Сељаци га воле, јер је то месец кад се сабирају плодови годишњег мукотрпног рада. Воле га и грађани. Нарочито они који се сете да имају фамилију на селу. Воле га и они који су се у мају заљубили. Зато су Срби октобру наденули имена свадбар, кишни, листопад. Свима који су се овог месеца венчали желимо срећу, здравље, дугу љубав и пуно деце. Свима који последњег дана октобра славе Крсну славу Светог Луку посвећујемо неколико наредних редова.

Лукиндан је дан посвећен светом апостолу и јеванђелисти Луки, родом из Антиохије. Писац једног од јеванђеља живео је у првом веку. После смрти апостола Павла, свети Лука проповеда Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и Грчкој. Живописао је три иконе Богородице, а сликао је иконе апостола Петра и Павла. Сматра се оснивачем хришћанског иконописа. За његове мошти верује се да су чудотворне и чувају се у Цариграду.

За овај дан су код Срба везани многи обичаји:  Чобанима се даје свечана, боља ужина или им се носе пите које у Херцеговини зову пазарице. У српској Босни се скупи више чобана и направи чобанско весеље. Понегде, пре него што пусте овнове међу овце, чобанима износе цицваре као што је то случај у херцеговачким местима Борча и Загорје.

 У Србији овог дана концима опасују торове, да вукови не даве стоку и још кажу Иде Лука, ето вука!  или Свети Лука - снег дохука! јер се у ваздуху осећа мирис снега и зиме, када се вукови приближавају селима.

У јужној Србији, по првом госту или посетиоцу, који уђе у кућу, гатају каква ће година, односно зима бити. Црногорци кажу да је дуга на небу појас светог Луке. Српски народ воли о свему да гата и прориче. Тешко му је само себе сагледати. Ево неких традиционалних гатања везаних за месец октобар.

            Иза бела октобра иде зелен фебруар!

            Што се лист дуже држи, то се зима даље пружи!

            Много магле у октобру, носе зиму пуну снега!

Кад наиђу славе добро дође сваке врсте рецепт. Зато није наодмет подсетити свечаре на прављење славског жита. Рецепт је са почетка прошлог века, а аутор је почивша госпођа Мица Јовановић.

            Пшеница се најпре претреби и добро опере у хладној води. Килограм пшенице се добро скува, уз повремено мешање и наливање воде. То се ради да се пшеница не би залепила за дно посуде. Затим се стави у ђевђир да се цеди добар сат, а потом два пута на воденицу самеље (једном на крупно, а други пут на ситно). У добијену смесу дода се килограм шећера, килограм млевених ораха, једна настругана ванила, и један наструган орашчић. Тад се све добро умеси и остави да преноћи на хладном. Ујутру, на дан славе, поспе се шећером у праху и онда је спремно за госте.