„Трагови Ал каиде” међу побуњеницима

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Америка још није одлучила да ли ће наоружавати побуњенике који су подигли устанак против Гадафијевог режима. Расправе о томе, интерне и јавне, увелико су у току, уз изношење аргумената „за” и „против”.

Све је очигледније наиме да без значајнијег дотура оружја и боље организације, што би захтевало и стране инструкторе, Гадафијеви противници немају изгледа да оборе режим, што је стратешки циљ интервенције у Либији којом од јуче и практично командује НАТО. Овдашња оклевања и недоумице око тога проистичу међутим из лоших искустава, пре свега оних из Авганистана, где је наоружавање гериле која се борила против совјетске окупације на крају изродило талибане и Ал Каиду.

Обавештајни извештаји сем тога, указују на „трагове” присуства Ал Каиде у Либији. То је, у сенатском „саслушању”, потврдио и амерички адмирал Џејмс Ставридис, врховни заповедник НАТО-а у Европи, речима да су обавештајне службе ухватиле „сигнале” присуства исламиста са могућим везама са Ал Каидом међу борцима либијске опозиције. Поменуо је и везе са хезболасима, радикалним исламистима Либана, али је објаснио да је њихов број релативно мали, а улога ограничена.

У сваком случају, либијска опозиција ових дана пролази кроз процес „верификације”. „Тек их упознајемо”, изјавила је у Лондону, где се са савезницима консултује управо о овом питању, њиховом наоружавању, државна секретарка Хилари Клинтон.

Сличну констатацију дао је у уторак и председник Барак Обама у интервјуу датом „Вечерњим вестима” ТВ мрежи Си-Би-Ес. „Већина међу њима су професионалци, правници, доктори, људи који се чине веродостојним. То не значи да међу људима који су против Гадафија нема и оних који су непријатељски настројени према САД и нашим интересима.”

Оно што у овом моменту изгледа сасвим поуздано, то је да су међу побуњеницима и припадници Либијске исламске борбене групе, коју су, како износи „Волстрит џорнал”, формирали борци који су се у Либију вратили после учешћа у борби против совјетске окупације Авганистана и средином деведесетих покушали да оборе Гадафија.

Од почетка побуне Гадафи је актере представљао као „људе Ал Каиде”, настојећи да дискредитује њене учеснике. Гадафи је иначе, пре него што је у Тунису кренуо талас арапских буна, био савезник ЦИА у њеној кампањи против организације Осаме бин Ладена.

Најближа Либији је његова филијала у Алжиру, „Ал Каида исламског Магреба”, али њене активности су углавном у алжирским границама: у својим најновијим пропагандним саопштењима она не помиње да су њени борци у Либији.

За директнију помоћ либијском устанку највише се залаже Француска, која се у интервенцији против Гадафија досад највише истицала. Званичан амерички одговор је међутим да је то још у разматрању, што је саговорницима у Лондону пренела и Хилари Клинтон. „То засад није искључено, али ни укључено”, гласио је одговор на то питање који је телевизији Ен-Би-Си дао сам Обама.

Америчко оклевање – а са великим опрезом је ушла и у саму интервенцију – резултат је страховања да би дотур оружја био само почетак дужег и неизвесног уплитања у конфликт који, с обзиром на то да је америчка војска, у овом моменту укупно 150.000 људи, већ ангажована у Ираку и Авганистану – није добродошао, јер подразумева њену стратешку пренапрегнутост. Америка овога пута наглашено настоји да не буде предводник, већ само један од учесника међународне коалиције на челу с НАТО-ом и симболичним учешћем две арапске земље, Катара и Уједињених Арапских Емирата.

М. Мишић