У туђим ципелама

Ми, штокавски јужни Словени, имамо већ неког искуства са заједничким уџбеником, заправо заједничком званичном интерпретацијом историје, и требало би знати да тако нешто није никакав гарант друштвеног консензуса о такозваној историјској истини. У контексту социјалистичке Југославије, у многим породицама су очито постојале историја која се учила у школи и историја која се учила код куће, а јаз између те две историје се крајем прошлог века исказао у свој својој ширини. Не спорећи да би могло бити добро кад би „Београд, Загреб и Сарајево написали заједнички уџбеник историје”, желим овде да понудим лакши и јефтинији, а потенцијално можда и ефектнији начин да се постигне сличан циљ. Требало би да београдска деца након што пређу градиво из београдских уџбеника историје, проуче шта о тим истим догађајима пише у загребачким и сарајевским уџбеницима за исти узраст. Исто, наравно, mutatis mutandis, вреди и за загребачку и сарајевску децу.

Идеја, заправо, и није бог зна како оригинална. Она заправо представља тек варијацију на идеју Бертранда Расела о потреби да, например, енглеска деца о Наполеону уче и из француских извора. Позивајући се на Расела, односно на идеју о таквој настави историје, Данило Киш (у Часу анатомије) пише: „Уверен сам да би оваква настава историје имала далекосежне последице и оваква би теорија историјског релативитета имала значај и реперкусије не мање од оних што их је имала Ајнштајнова теорија и да би се решили многи неспоразуми и отклониле многе трагичне заблуде”.

Свест о историјском релативитету (односно о постојању више интерпретација истих историјских догађаја) за будуће генерације била би драгоценија од постојања заједничког уџбеника историје. Чак и кад би деца из Србије, Хрватске те Босне и Херцеговине учила историју из једног истог уџбеника, родитељи би им код куће често појаснили да се у том уџбенику наше жртве умањују, а наши (наводни) злочини преувеличавају. Не постоји довољно висока инстанца која може гарантовати да се одређена интерпретација неког историјског догађаја у једном друштву наметне као једина могућа и валидна. Један скоро анегдоталан детаљ из недавнепрошлости о томе много говори. Наиме, кад је Међународни суд правде у Хагу донео одлуку по тужби Босне и Херцеговине против Србије (као правне следбенице некадашње државне заједнице Србије и Црне Горе) за геноцид, односно кад та пресуда није била у складу са оним шта се очекивало у Сарајеву, члан Председништва БиХ Жељко Комшић изјавио је да, парафразирам, он поштује одлуку суда, али да он такође зна како ће у својој кући својој деци говорити о оном шта се у рату заправо десило. Ствар је индикативнија због чињенице да је као главни мотив за одбијање сваке идеје о вансудској нагодби поводом тужбе у јавности у Сарајеву навођена потреба за утврђивањем историјске истине, с потенцирањем да је она много важнија и од евентуалне могућности да Србија Босни и Херцеговини плаћа ратну одштету. Кад пресуда, међутим, није била онаква каква се прижељкивала, онда се и дотад унисона вера у високи интегритет суда пољуљала. (Слично је, уосталом, било и у Србији, а са истим судом, након одлуке о питању легалности проглашења независности Косова.)

Шта, дакле, желим рећи? Можда је преамбициозно очекивати консензус о нашој заједничкој скоријој прошлости. То се, наравно, не односи на неки основни оквир података и фактографије, али на акценте и интерпретације – да. Важно је, међутим, да нове генерације у државама чији су главни градови Београд, Загреб и Сарајево знају да доживљај рата и распада Југославије какав је доминантан у њиховој средини није такав у другим срединама, односно да синови и кћери, унуци и унуке припадника различитих зараћених страна из последње деценије двадесетог века уче историју из перспективе свих зараћених страна, свесни да ниједна историја није стопроцентно истинита, али свесни такође и опасности апстрактне еквидистанце, односно илузије да су све те историје од стопроцентне истине подједнако удаљене. Стопроцентна историјска истина слична је идеалним гасовима у смислу да у стварности не постоји. У времену кад су и историјске интерпретације Другог светског рата у Београду, Загребу и Сарајеву, удаљеније него раније, можда је, понављам, и преамбициозно очекивати заједничку званичну историјску интерпретацију ратног распада Југославије, али би барем требало бити могуће и у том смислу емпатијски ући у туђе ципеле.

Писац из Сарајева